Izvor: Politika, 04.Sep.2015, 08:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dim i prašina
Deo tereta stabilizacije regiona koji je na Srbiji znatno je smanjen posle avgustovskih događaja u Briselu i Beču
Jedan od najvažnijih preduslova za ekonomski napredak Srbije jeste stabilnost odnosa sa susedima. Niko ozbiljan, bez obzira na to da li je reč o domaćim ili stranim investitorima, neće uložiti ni dinar u prostor za koji se ne zna hoće li ponovo postati poprište sukoba. Takav prostor može biti interesantan samo za kratkoročne špekulativne finansijske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << aktivnosti koje donose više štete nego koristi zemljama u kojima se izvode.
S obzirom na veličinu i centralnu poziciju na Balkanu, kao i na broj otvorenih pitanja Srbija ima posebno veliku odgovornost i na njoj leži najveći teret stabilizacije regiona.
Deo tog tereta je znatno smanjen poslednjim događajima koji su obeležili kraj avgusta. Najpre su u Briselu Aleksandar Vučić i Isa Mustafa potpisali četiri sporazuma među kojima je posebno važan onaj o Zajednici srpskih opština, a zatim je u Beču održan neobičan razgovor u kome su glavnu reč imali premijeri Albanije i Srbije.
Nema ni mesta ni potrebe da se opširnije komentariše sadržaj tih sporazuma i razgovora. Ono što je važnije jeste to da su ovi događaji pokrenuli sa mrtve tačke jedan zamrznut konflikt koji nikome nije išao u korist.
Nažalost, prve reakcije na taj sporazum su, mada donekle razumljive, bile u značajnoj meri neprimerene. Najpre je šef vladine Kancelarije za odnose sa Kosovom egzaltirano objavio veliku pobedu srpskog pregovaračkog tima, a zatim je, mada s različitim predznakom, u sličnom slavodobitnom maniru reagovala i Edita Tahiri.
Kada je o tim reakcijama reč, treba naglasiti dva aspekta. Prvo, širi smisao i cilj ovih pregovora jeste približavanje pozicija dva naroda i prevazilaženje sukoba, što bi trebalo da rezultira u političkoj stabilizaciji njihovih odnosa zarad bezbednosti i obostrane ekonomske koristi. Slavodobitne izjave ne doprinose tom cilju već podstiču etničko takmičenje koje je, uz druge uzroke, dovelo do problema koji se sada rešavaju. Drugo, i važnije, ukoliko su slavodobitne poruke bile upućene javnosti s ciljem da se obezbedi podrška pregovorima, onda je tek napravljena greška. One koji su protiv sporazuma sa Albancima neće zadovoljiti nikakvi rezultati pregovora, niti će ih u njihovu opravdanost ubediti bilo kakav ishod. Naime, podilaženje uzavrelom nacionalizmu onih koji vode politiku mira pokazalo se, uvek i svuda, kao nedelotvorno i pogrešno.
Na kraju krajeva, oni koji vode politiku s ciljem prevazilaženja nasleđa prošlosti imaju podršku znatnog dela javnosti i sa njom mogu i treba da računaju. Nema ničega nedoličnog niti problematičnog u tome što se u ime takvih ciljeva vode pregovori i stvaraju kompromisi koji su jedini put za izlazak iz „vrzinog kola” neprijateljstava i sukoba. Oni koji se toj politici suprotstavljaju trebalo bi da se zapitaju koji su i da li su časni njihovi motivi.
S druge strane, deo javnosti je ove pregovore ocenio kao kapitulaciju i trgovanje nacionalnim suverenitetom zarad nekakve navodno maglovite evropske budućnosti. Mada izloženo u različitim formama, ovo je okosnica gledišta koje se protivi politici za koju se tvrdi da je Srbiji nametnuta diktatom.
Ovo gledište, međutim, ne odgovara na suštinsko pitanje koje glasi da li se njegovi zagovornici zalažu za mir i stabilnost ili su za nastavak konflikata sa Albancima? Bežanje od tog pitanja i spinovanje ne može da prikrije činjenicu da trećeg puta nema. Jedino treće rešenje jeste stanje zamrznutog konflikta koje nikome ne odgovara i koje se upravo pokušava prevazići.
Nema sumnje da sukob Srba i Albanaca ima duboke korene i teško je zamisliti da će on ikada biti razrešen na način i u meri koja podrazumeva saglasnost oko njegovih uzroka i posledica. Takođe, male su šanse da će dve strane prihvatiti arbitrarno gledište čak i nekog idealnog posmatrača koje bi predstavljalo polaznu osnovu za nastavak odnosa na tako definisanoj istorijskoj osnovi.
Upravo zbog toga postoje samo dva puta. Jedan je ono što bi se moglo nazvati „resetovanje” odnosa uz saglasnost da se mora početi gradnja novih odnosa od nule, odnosno bez obzira na sve ono što se dešavalo u prošlosti. Taj put podrazumeva traganje za tačkama susreta i povezivanja. Ishod toga puta su garancije za bezbednost ljudi i ekonomski napredak. Drugi put jeste put osvetnika. Za njega se manje ili više otvoreno zalažu oni koji, s pravom ili ne, smatraju da je sadašnji ishod srpsko-albanskog spora nepravedan i da treba čekati čas nekog budućeg globalnog zamešateljstva u kome će doći do konačnog obračuna. Sve ostalo je dim i prašina.
Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Pogledaj vesti o: Dinar
.jpg)
