Izvor: Politika, 16.Apr.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Venčanje dan posle zemljotresa
Svečana večera na 27. spratu hotela „Hajat ridžensi” u centru Tokija, u subotu 12. marta, dan posle potresa i cunamija, bila je fenomenalna i pomalo nadrealna
Jedanaestog marta u 2:46 po podne, kada se dogodio veliki zemljotres, bila sam u svojoj sobi u Nagoji, oko 700 kilometara od epicentra i oko 400 kilometara od Tokija.
Potres je bio drugačiji od svih ostalih koje sam doživela. Bila mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je potrebna čitava večnost da shvatim da ovo bešumno ljuljanje po horizontalnoj osi nije posledica mog niskog pritiska ili iznenadne slabosti u nogama. Tek me je udaljeni zvuk sigurnosnog alarma iz nekog lifta upozorio da ovo nije samo moj subjektivni doživljaj. Osim što je bio jezivo bešuman, potres je trajao jako dugo i ličio je na ljuljanje na prekookeanskom brodu, ili u nekoj gigantskoj kolevci. Osetila sam u gotovo čistoj formi ono što se na japanskom zove „joko-jure“: horizontalno pomeranje tla. Izašla sam napolje u poluneverici i ugledala nastojnicu zgrade. „Zemljotres! A ja mislila da mi se vrti u glavi“, rekla je.
Kada živite u Japanu, zemljotres kao takav prestane da vas iznenađuje. Naviknete se. Sećam se kad sam pre možda osam godina tokom jednog zemljotresa desnom rukom pridržavala policu sa televizorom, a levom policu za knjige, čekajući da potres stane. To je jednostavno prirodna pojava kao kiša, grad, ili udar groma; rizik sa kojim se živi i o kom se neprekidno mora voditi računa.
Vraćam se u sobu, svojim obavezama i planovima. Sa radija uznemirujuće vesti stižu jedna drugu dok se spremam da pođem u Tokio: prijateljica mi se sutradan udaje. Zamolila me je da fotografišem, pošto zna da „imam smisla“. Neće me valjda jedan zemljotres sprečiti da odem na svečanost tim povodom? Ubrzo me zovu iz agencije gde sam kupila kartu: izvinjavaju se zbog toga što mi remete planove, objašnjavaju da je saobraćaj u prekidu i da mogu da refundiram novac u roku od mesec dana. Zovem drugaricu kod koje sam planirala da prenoćim, potom drugu, onda zovem sve prijatelje iz Tokija redom, i na svoj užas shvatam da su veze u prekidu.
Višečasovni prekid železničkog saobraćaja izazvao je tog petka nezapamćene gužve na stanicama superekspresnog voza (šinkansena); sasvim je neizvesno kada će opet proraditi i da li će uopšte biti mesta. Možda do sutradan ujutru ipak proradi? A možda i otkažu venčanje? Ne, čisto sumnjam. Kada bi se ovde planovi i obaveze tek tako otkazivali zbog prirodnih nepogoda (ili straha od istih), niko ne bi ništa stigao da uradi.
I zaista, kad sam sutradan sela u šinkansen, primetila sam brojne tetke i teče, ujake i ujne u otmenim odelima i skupim kimonima kako brzim vozom iz zapadnog dela Japana hitaju ka Tokiju. Sezona venčanja uveliko traje.
Presrećna sam što ću, uprkos svemu, stići na venčanje, provesti u Tokiju nekoliko dana i sresti se sa prijateljima koje dugo nisam videla. Odlazim do platforme između vagona da se javim drugarima pošto se telefoniranje sa sedišta smatra nedoličnim. Najpre zovem Freda da se dogovorimo kada ćemo se konačno videti, a on mi kiselo-ironično kaže da nisam mogla da odaberem bolji dan za posetu i savetuje mi da odmah pođem natrag u Nagoju... Kuća u kojoj živi sa suprugom relativno je stara pa su imali priličnu štetu: polupali su im se tanjiri, čaše, keramika, boce sa vinom, džemom... ukratko ono što je moglo da se slomi. Vidim da mu nije ni do čega. Zovem drugog prijatelja, Japanca, a on mi kaže da je zbog saobraćajnog haosa morao da prenoći u firmi; iznenađen je što dolazim i sugeriše mi da odložim putovanje u Tokio za neku drugu priliku... Drugarica sa kojom je trebalo da idem na večeru javlja mi da je povredila ruku kad se prevrnula polica za knjige... Nije prelom, ali ne oseća se baš najbolje...
Kuda ja to idem? Da li mi je uopšte pametno hitati u tom smeru, 400 kilometara bliže epicentru i regiji koja i dalje podrhtava? Otvaram torbu da proverim da li sam sve ponela. Tu su četiri litra flaširane vode, konzervirana tunjevina, tri pakovanja kuvanog pirinča i dva hleba... I fotoaparat. Sve je tu, prema tome nema razloga za brigu.
Svečana večera na 27. spratu hotela „Hajat ridžensi” u centru Tokija, u subotu 12. marta, dan posle velikog zemljotresa, bila je fenomenalna i pomalo nadrealna: izvrsno posluženje, muzika, druženje, predivan pogled na beskraj ove neverovatne metropole; i sve to uz povremene potrese (koji se, kako čujem, osećaju i danas). Posebno mi je bila upečatljiva ta mešavina radosti zbog venčanja, porodičnog okupljanja i druženja s prijateljima s jedne strane, i zebnje zbog tekućih dešavanja i brige šta donosi sledeći dan, sa druge.
Oko pola jedanaest, gosti se razilaze. Železnica i metro idu mnogo ređe nego inače; grad ne liči na sebe: kao da nije subota veče. Stižem kod drugarice T. iz Beograda koja tu, u Tokiju, živi i radi već godinama. Ostajem tri dana kod nje i njenog momka T.
Sledećeg dana, u nedelju, grad kao da se prenuo: ulice su pune ljudi, parkovi vrve od dečije graje, zagrljeni parovi sede na klupama, ljudi džogiraju, voze bicikle, sede u baštama kafea, šetaju kučiće uredno brišući šta god oni ostave za sobom. Nas troje hodamo upijajući prolećne zrake sunca; obilazimo prodavnice sa otmenom odećom, ručamo rezance sa supicom i mesom, onda pijemo espreso u kafeu i vodimo beskonačne razgovore o Beogradu, Tokiju, Fukušimi, o prošlosti i budućnosti, o životu i smrti i čemu sve ne. Uz sir, maslinke, salatu i druge đakonije, i ona moja tunjevina konačno pronalazi svrhu svog postojanja.
Tokom noći i ranog jutra u utorak 15. marta, zemlja opet podrhtava. Svi troje smo odjednom budni: proveravamo da li smo na broju. Iz ogromne police sa knjigama ispadaju dve, tri sveske: T. i T. primećuju da je među njima i jedan moj album sa slikama Beograda, koji sam bezuspešno tražila poslednjih meseci. (Kakvo otkriće! Ko zna kada bih našla ove fotke da ovom prilikom spontano ne ispadoše iz police...) Potres je vrlo jak, za razliku od onog koji sam osetila u Nagoji. Televizija prenosi šokantni prizor eksplozije na nuklearnom postrojenju, a zatim uživo i pres-konferenciju, tokom koje vidimo konsternirana lica uglednika Tokijske elektroenergetske korporacije koji gledaju u pod, ne znajući šta da kažu. T. je gnevan. Delimo strah i zebnju, osećanje neizvesnosti zbog nepredviđenog razvoja događaja.
Vreme je da polako krenem. Na rastanku mi daju „poklon“ praktičnog karaktera: masku za lice koja se u uobičajenim prilikama koristi kao zaštita protiv polena i polenske groznice, a sad kao preventiva od radioaktivnog oblaka. Nosim masku prvih petnaestak minuta, a onda osetim kako mi se lice potparilo; ne prija mi. Umesto da se odmah uputim ka stanici Tokio i uhvatim superekspresni voz za Nagoju, odlazim na Ueno. Hoću malo da se prošetam. Ko zna kad ću opet dolaziti u Tokio. Na stanici Ueno, sa koje u normalnim uslovima polazi šinkansen ka regiji Tohoku (što znači severoistok), gotovo da nema žive duše: na ulazu stoje stanični službenici kao i inače, a na displeju obaveštenje da je saobraćaj ka severoistoku u prekidu zbog velikog zemljotresa. Nekoliko muškaraca u godinama stoji i studira izmenjeni red vožnje, a jedna majka sa detetom prolazi pored ogromne figure velike pande koja zauzima počasno mesto u staničnoj zgradi. Ueno je deo grada čuven po velikom parku, muzejima, kao i zoološkom vrtu, a figura je tu da prolaznike podseti da će vrt uskoro primiti novog stanovnika iz Kine. Majka i ćerka se vraćaju nekoliko koraka nazad: fotografišu se sa pandom u pozadini pa nastavljaju dalje svojim putem.
Obećavam sebi da ću sledeći put kad budem dolazila otići da vidim pandu uživo. Do tada će sigurno stići.
*autorka je 10 godina živela u Japanu, gde je doktorirala japanski jezik
Dragana Špica
objavljeno: 17.04.2011
Pogledaj vesti o: Cunami
