Izvor: Politika, 18.Mar.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura u Titovom zabranu
Od 4. juna na brodu „Galeb“ predstoji umetnički dijalog zenitizma, dadaizma i ostalih pravaca u okviru izložbe avangardne umetnosti, dok bijenale u bunkeru Konjic povezuje hladnoratovski strah od atomske katastrofe sa savremenim stanjem predapokaliptičnosti čiji su uzroci ne politički, već prirodni (poput cunamija) ili mistični
Na ulazu u trpezariju Titove rezidencije u Užičkoj ulici na dovratku je na latinskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pisalo: „Onaj ko zakasni dobiće kosti“. (Tarde venientbus ossa). Megalomanska socijalistička epoha ostavila je za sobom grandiozne kosti ekskluzivnih objekata koji su bili namenjeni vrhu vlasti sa Titom na čelu. Neke od njih, krajem ovog maja i početkom juna „oplemeniće“ umetnost.
Reč je o bijenalu savremene umetnosti koje će biti održano 27. maja u bunkeru ARK (Atomska ratna komanda, vojni naziv „D-O”) u Konjicu, a 4. juna, svita umetničkih posvećenika uputiće se u Rijeku, na usidreni brod „Galeb“ gde kolekcionar Marinko Sudac organizuje velelepnu izložbu avangardne umetnosti.
Osvajanje Titovih „zabrana“ kulturom intenzivira se 2001. godine.
Rade Šerbedžija i pisac Branko Vujičić osnivaju teatar Ulysses i predstave izvode na Brionima. Dotadašnji Titov raj, nakon svih političkih i društvenih konotacija stečenih kroz istoriju, dobio je i atribut pozorišnog centra.
Iste godine u okviru BITEF-a u Muzeju „25. maj“ prvi put se igra pozorišna predstava (do tada su tokom devedesetih održavane uglavnom izložbe). Reč je o „Bordelu ratnika“ Ane Miljanić u produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju. Publika je sedela na otvorenom prostoru iza muzeja, gledajući u pravcu zida, iza koga se nalazila vila Mir u kojoj je posle bombardovanja 1999. godine živeo Slobodan Milošević. Zid je podignut u vreme dok je bio na vlasti, tako da su do tada objedinjeni objekti Memorijalnog centra Josip Broz Tito njime fizički postali odvojeni.
„Bordel ratnika“ počinjao je objavom Titove smrti, potom prizorom Ljube Zemunca koji dolazi iz pravca zida, odnosno vile Mir, dakle od istog toponima sa kojeg se Milošević odvodi u Hag. A kojom ulicom se odvodi? Ulicom Konavlanskom. Kad prevedete te toponime, dobijate stravičan smisao. Predstava je igrana u prostoru Muzeja „25. maj“, jer smo pokušali da muzej instaliramo kao toponim kontinuiteta zemlje koja je postojala pre nego što je razorena. Ovde je reč o osvešćenju kontinuiteta, pretvaranju određenog prostora u artefakt“, kaže Borka Pavićević, direktora CKD-a.
Krevet u jednoj od soba u bunkeru Brozovih (foto Goranka Matić)
Kontinuitet je prepoznatljiv i u kontekstu atomskog skloništa u Konjicu, izgrađenog tokom hladnog rata, na dubini od 280 metara ispod zemlje za tadašnje jugoslovensko rukovodstvo sa Josipom Brozom Titom na čelu. Prostor je bio predviđen da obezbedi nesmetan život 350 ljudi tokom šest meseci. U izgradnju, koja je trajala od 1953. do 1979. godine investirano je 4,6 milijardi američkih dolara.
Podatak da je sklonište bilo predviđeno da se u njemu održi život ograničenog broja ljudi u ograničenom periodu, poslužio je i kao osnovno polazište izložbe koja će, kako ističu selektori bijenala Branislav Dimitrijević i Petar Ćuković, na izvestan način predstavljati oblik „simulacije života” u ograničenim okolnostima „preživljavanja”, kako sa svim svojim političkim tako i sa psihološkim, odnosno intimnim doživljajima i shvatanjima.
Izložba je nazvana Time machine – No network (Vremenska mašina – Nema mreže).
Branislav Dimitrijević je, kako kaže, rezervisan prema pretvaranju epohe SFRJ isključivo u „Titovu epohu“.
Bunker u Konjicu je upravo primer za to jer se ovde radi o tipu objekta koji su građeni svuda u vreme hladnog rata i straha od nuklearne katastrofe. Nije dakle reč o nekakvom Titovom hiru, što je česta simplifikacija naše bliske prošlosti.
Prema rečima našeg sagovornika, naša prednost je u tome što je bunker u Konjicu jedan od retkih takvih objekata koji postaju otvoreni za javnost. Takođe, nema sumnje da je u najvećoj meri bunker „D-0“ finansiran od strane SAD, što dovoljno govori o spoljnoj politici SFRJ.
– Nas ovaj objekat ne zanima kao „Titov“ (pitanje je da li je Tito ikad i kročio u njega) već upravo kao objekat koji povezuje hladnoratovski strah od atomske katastrofe sa savremenim stanjem predapokaliptičnosti. Ako je za vreme npr. kubanske krize s početka šezdesetih čovečanstvo osećalo neposrednost katastrofe, danas je ova situacija sveprisutna i spektakularizovana, i umesto političkih nalaze se ili prirodni (poput zemljotresa i cunamija u Japanu) ili mistični (od majanskog kalendara do Jovanovog Otkrovenja) razlozi za predstojeći smak sveta – kaže Dimitrijević.
Fascinantan je podatak da je od oko 20 miliona stanovnika tadašnje SFRJ njih 350(!) bilo odabrano da sigurno preživi potencijalnu katastrofu.
– Možda je „poetska pravda“ u tome što među izabranima najverovatnije ne bi bilo umetnika (mada je zanimljivo spekulisati da li bi bar jedan bio izabran i koji!?), tako da sada umetnici dobijaju prvi priliku da ovaj ekskluzivni prostor „nastanjuju“. Naravno, taj prostor ima i svoju postojeću „estetiku“ koju ne želimo da narušimo ili ispraznimo da bismo ovaj prostor koristili kao neki neutralan galerijski prostor. Savremena umetnost ovde ulazi sa kapacitetom da individualno preispita neko zajedničko iskustvo i da uđe u dijalog sa prostorom i njegovim pripovestima – kaže Dimitrijević.
A kako će izgledati dijalog zenitista, dadaista, konstruktivista i nadrealista sa „Galebom“, simbolom sistema sa kojim je pomenuta umetnost bila u sukobu, uverićemo se 4. juna. Kolekcionar Marinko Sudac čak planira da od broda „Galeb“ napravi i neku vrstu pokretnog muzeja.
– Muči me pomalo taj spoj Josipa Broza i Ljubomira Micića na Galebu. Ne znam šta bi Micić i zenitisti na to rekli. Micić je dobro znao kako je „Galeb” funkcionisao kao simbol socijalističkog glamura, u vreme kada se naš umetnik izdržavao prodajući žvakaće gume koje je dobijao iz Trsta – kaže Rade Leposavić, istoričar umetnosti, novinar i dugogodišnji kustos „Muzeja 25 maj“, i dodaje:
– Razumem nameru i energiju ljudi koji organizuju ovu izložbu da neiskorišćenu baštinu socijalističke Jugoslavije napune drugom neiskorišćenom baštinom avangardne umetnosti. Obe baštine su u tranziciji ka muzeju – i brod „Galeb“ i avangardna umetnost. Ipak, meni nešto tu smeta. I kada je reč o Konjicu i kada je reč o „Galebu“. Smeta mi na isti način kao što bi mi smetalo ako bih znao da će jednog dana baština koja je ostala iza Slobodana Miloševića biti iskorišćena za umetnost koja je nastajala kao reakcija na vreme njegove vlasti – kaže Leposavić.
Marija Đorđević
objavljeno: 19.03.2011.
