Izvor: Vostok.rs, 28.Okt.2016, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto ćuti Kajl Skot?
Ćutanje američkog ambasadora o obaveštajnoj aferi jasnije objašnjava stvar bolje od svake priče.
Odavno se zna da je u Ambasadi SAD u Beogradu lociran detašman CIA za Balkan, i nema podataka da se tu nešto promenilo. Možda i jeste, jer su se u međuvremenu geostrateška situacija promenila i sada su obrada i čuvanje podataka sigurniji u nekim drugim zemljama na Balkanu koje su članice NATO.
Kao i sve druge obaveštajne službe, tako i CIA teško doživljava provalu svog obaveštajca bilo koga ranga. Ako je bio važan i imao dobre uslove za dugoročan rad i napredovanje, onda je stvar još gora. Ako iz takvog slučaja još izađe medijska obaveštajna afera, onda je to neprijatnost na kvadrat.
Ambasador SAD u Beogradu Kajl Skot ovih dana ponaša se kao da ga sve to ne interesuje. Čak tvrdi da je za sve saznao iz novina. Naravno da to nije tako i da mu ova afera zadaje velike glavobolje. Može se pretpostaviti da ovih dana mora da odgovori na mnoga pitanja iz Vašingtona.
Mora da su dokazi koje je prikupila BIA toliko jaki da se ambasador ne usuđuje da ih poriče. Ne želi ni da prizna krivicu za nezakonit rad, ne želi da uputi zvanično izvinjenje i odlučio se za ćutanje. Tako je udarnog dana bio u poseti Užicu i Valjaonici bakra Sevojno, praveći se da mu je to najvažnija stvar na svetu. Nije hteo da odgovara na pitanja novinara u vezi sa aferom iako je, kao prvi čovek ambasade, odgovoran za nezakonito ponašanja svojih diplomata. Možda je kod Skota drugačije, ali ćutanje je karakteristično za one koji nemaju nikakve argumente za svoju odbranu i koji se nadaju da im se krivica neće dokazati. Tako se i Skot ćuteći nada da neće biti protestnih nota i proterivanja diplomata.
A imao bi ambasador štošta da objasni Srbima. Na primer, zašto je davao izjave da je „Srbija sidro stabilnosti u regionu“, dok je sa svojom ekipom iz ambasade aktivno radio na njenoj destabilizaciji. Vrbovanje državnih službenika i krađa poverljivih podataka vršeni su upravo zbog tih razloga. Nedavno je Skot oštro demantovao pisanje Informera da SAD i EU plaćaju ekstremiste da prave haos u Srbiji, a sada ćuti. To ćutanje stvari osvetljava jasnije od svakog objašnjenja.
Ambasador je pomalo i ljut, pa možda zbog toga ćuti. Jer valjda je bio red, kao što je u većini zemalja na Balkanu, da se takve stvari kažu njemu, a ne da premijer sebi daje za pravo da s tim ide u javnost. Možda Skot sprema i osvetu – ko će to znati – jer Srbija baš i nema sreće sa američkim ambasadorima još od Vorena Cimermana. Bivši ambasador SAD u Srbiji i Hrvatskoj Vilijam Montgomeri toliko je bio naklonjen Srbima da su mu Hrvati u znak zahvalnosti poklonili vilu u Cavtatu. Sadašnji „ambasador“ SAD na „Kosovu“ najavljuje formiranje vojske Kosova, kao da politiku na Balkanu vode ambasadori, a ne vlade.
ISTRAGA KOJU NIKO NE VIDI I NE POMINjE
U prethodnim slučajevima otkrivanja špijuna CIA u Beogradu koji su dostigli nivo obaveštajne afere, kao što je bio slučaj sa kapetanom Miloradom Stojakovićem (operativna obrada „Grizli“) ili generalom Momčilom Perišićem, koji su takođe bili na direktnoj vezi diplomatama iz Ambasade SAD, bilo je više poštovanja naših službi i naših operativaca. U direktnim razgovorima, pa i pregovorima sa ličnostima iz ambasade, oni su znali i da čestitaju našim operativcima na uspehu i da pruže ruku u znak poštovanja i uvažavanja zanatskog dela posla. Ovaj put to se nije dogodilo – čestitke i razgovore zamenilo je ćutanje.
Bez obzira što u Ambasadi SAD izgleda sve mirno i uobičajeno, sigurno nije tako. To što su ambasadoru Skotu sada mnoge periferne stvari naoko važnije samo je varka za javnost, i srpsku i sopstvenu. Itekako se bavi ovom obaveštajnom aferom i nema sumnje da je već pokrenuta opsežna istraga u ambasadi i detašmanu CIA. Verovatno se preispituju kvalitet i stručnost rukovodilaca i operativaca ove obaveštajne službe u Beogradu i rekonstruiše kompletan operativni rad na terenu kako bi se utvrdili razlozi pada obaveštajca. Brzinu istrage provociraju izjave i pisanje da su otkriveni i neki drugi, o kojima za sada nema nikakvih podataka.
Ne bi začudilo da istragu vrši ekipa iz centrale CIA kako bi utvrdila da li je sve rađeno po strogim pravilima komunikacije sa obaveštajcima i primopredaje podataka, novca i instrukcija. Jer, ako je iko stvorio sebi objektivne uslove da radi tajno i ako je iko u mogućnosti da izvrši vrhunsku obuku svojih operativaca, to je svakako CIA. Očito da je odstupanja od strogih pravila bilo. Zašto, to je pravo pitanje.
Ako ste u stvarnoj opasnosti kao operativac – da li po ličnu bezbednost ili po pitanju bezbednosti službe za koju radite, da li po bezbednost obaveštajca za koga ste odgovorni ili po pitanju rizika da svojom stručnom greškom doprinesete poremećaju međudržavnih odnosa – koncentracija i opreznost vam neće popustiti, to je sigurno. Ako vremenom shvatite da tu neke opasnosti i nema, onda je opuštanje neminovno.
To opuštanje nije ništa drugo nego linija manjeg otpora – da se dobiju podaci, a da se na kontakt sa obaveštajcem i primopredaju podataka izgubi što manje vremena. Jer nekad operativac mora da izgubi ceo dan u kojekakvim vožnjama i kretanjima po gradu i okolini, pri čemu bi trebalo da učini niz neočekivanih stvari kako bi zavarao eventualnu pratnju kontraobaveštajaca zemlje u kojoj obaveštajno radi na nezakonit način. To je dosadno i naporno, pogotovo ako ne primećuje pratnju ili ako ima informacije da je sigurno nema. Na osnovu toga zaključuje da je sve to nepotrebno, i tako načini stručnu grešku koja polako ali sigurno prelazi u naviku.
PROPUSTI U PRIPREMI OBAVEŠTAJCA CIA
Isto tako, pošto i sam ne preduzima potpune mere bezbednosti, opuštanje se prenosi i na obaveštajca koga drži na vezi. Nedostaju stalne i detaljne instrukcije kako da se ponaša i štiti od kontraobaveštajnih mera, i on počinje da improvizuje sam. Vremenom i on zaključi da je sve to nepotrebno, da ga niko ne prati, i odbacuje sve mere zaštite prilikom kontakta sa operativcem diplomatom. Tako provala i obaveštajna afera postaju samo pitanje vremena.
Iz onoga što je do sada poznato javnosti preko madija i izjava premijera i resornog ministra, mogu se naslutiti propusti u pripremi obaveštajca CIA ugrađenog u MUP Srbije. Preteralo se u zahtevima i nije dobro procenjeno šta ovaj obaveštajac objektivno može da uradi za njih, a da ne privuče pažnju sredine u kojoj deluje. Ustvari, zahtevi su diktirani preme stvarnim mogućnostima obaveštajca – a on je mogao sve jer je bio šef – a zanemareno je da će to drugima biti čudno i da će privući pažnju njegovih kolega, pa i potčinjenih. Bilo bi daleko bolje da su tražili samo ono čime on po prirodi svog posla barata, jer ni to nije malo.
To su samo neka od pitanja na koja bi trebalo da odgovori interna istraga CIA. Nije isključeno da je istragom obuhvaćen i sam ambasador i da se zato ućutao. Ipak je on neko ko je odgovoran za ukupna dešavanja. Posebno će biti teško operativcima i rukovodiocima CIA da objasne zašto direktan kontakt sa obaveštajcem u današnjoj eri elektronike i komunikacija koje su, to je sigurno, najbolje usavršene u ovoj službi u odnosu na sve druge na svetu.
Naravno da će biti smenjivanja i mera koje će uticati na diplomatske i obaveštajne karijere operativaca i funkcionera CIA. Uvek je tako bilo. I do sada su svi oni koji su se samo očešali o neku krivicu ili odgovornost u vezi sa provalom obaveštajaca i tako proizveli obaveštajne afere ekspresno sklanjani iz Beograda. Tako je svojevremeno Džon Nejbor, koji je, prema istrazi KOS, držao na vezi generala Perišića, premešten u Budimpeštu kao kompromitovana diplomatska i obaveštajna ličnost iako je bio veoma perspektivan. Bio je važan za CIA, a ipak je sklonjen iz centrale za Balkan. Možda na osnovu toga ima nekih pretpostavki da on i nije poginuo u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj, kako je objavljeno, nego da je to bila smišljena akcija promene njegovog identiteta kako bi lakše mogao da nastavi svoj rad u nekoj drugoj sredini kao nova nekopromitovana ličnost.
POUKE ZA NAŠE SLUŽBE
Najvažnija stvar je da se ne sme stati i uljuljkati na osnovu ovih itekako značajnih uspeha. Trebalo bi imati u vidu ono što je rečeno o opuštanju u radu stranih operativaca i njihovih obaveštajaca ugrađenih u naše institucije. Ono što je urađeno svakako je bilo lakše nego što će biti u budućem radu, kada se pooštre mere bezbednosti stranih službi i kad se počne poštovati striktni profesionalizam. Zato bi trebalo raditi brzo da bi se iskoristila postojeća realnost kako bi se dobilo što više.
Kada se preduzmu sve mere opreza, dugo ćemo čekati novu obaveštajnu aferu jer se provale takvog tipa i tako značajnih ličnosti ne dešavaju često. Trebalo bi se okrenuti sebi, jer u ovoj aferi, ma kako ona bila nezgodna za CIA i SAD, i mi smo dobili šamar. Neprijatnost za nas nije ništa manja. Saznali smo da imamo špijune u institucijama koje su specijalizovane za bezbednosni rad, što je neprijatno i zahteva hitnu i neprekidnu istragu i potpuno raščišćavanje svega što je sporno i pod bilo kakvom sumnjom.
Trebalo bi izvlačiti i zaključke. Na primer, prva dva slučaja koja smo pomenuli, „Grizli“ i Perišić su iz vojnih struktura. Sada je u pitanju funkcioner MUP. Znači, menja se težište rada CIA. Pitanje je zašto. Da li procenjuju da im vojska više nije opasnost, nego obaveštajo-bezbednosni sektor? Da li su se odlučili za lomljenje Srbije bez rata, pa im je osnovni cilj oslabiti policijske i kontraobaveštajne snage? Sve je to na nivou početnih pretpostavki koje bi treballo razraditi i proveriti.
Može se zaključivati još iako je zaključivanje na tako malom uzorku nepouzdano. „Grizli“ je bio oficir nižeg ranga i mogao je davati podatke o vojnom aerodromu Batajnica i ponešto iz vazduhoplovstva. Perišić je bio penzionisani general, bez perspektive, koji je davao podatke koji više nisu bili tako aktuelni (sa sednica Vrhovnog saveta odbrane i sl.), dok je sadašnja ličnost iz MUP perspektivna, trenutno aktuelna i davala je podatke od najveće aktuelnosti i važnosti. Znači, CIA na našim prostorima kroz decenije svog angažovanja neprestano napreduje i postiže sve veće uspehe u obaveštajnom smislu.
MOŽEMO LI SE SUPROTSTAVITI?
Mnogi u Srbiji su potpuni pesimisti po pitanju našeg suprostavljanja stranim obaveštajnim službama, pogotovo najjačim. Pretpostavljeni veliki broj špijuna unapred potcenjuje svaki uspeh kada se otkrivaju i neutrališu jedan po jedan. Vrti se priča da pred stranim ambasadama postoje redovi za regrutaciju špijuna i da stranci više ne znaju kako da se odbrane od te najezde izdajnika Srbije. Misli se da otkrivanje jednog špijuna u tom moru špijuna ne znači ništa po bezbednost Srbije. Da li je baš tako?
Prvo, dobro je poznato u obaveštajnom radu da do blokade rada može doći u dva slučaja – u nedostatku informacija, ali i u poplavi informacija, gde nije moguća brza selekcija i analiza. Znači, i veliki broj informacija može biti veliki problem, pogotovo ako su kontradiktorne. Zato nije važan broj obaveštajaca, nego njihov kvalitet i pozicija. Ili, drugačije rečeno, često više vredi jedan obaveštajac nego drugih stotinu.
Drugo, veliki je problem za stranu obaveštajnu službu ako se čovek sam javi kao dobrovoljac da radi za nju. Tu uvek postoji mogućnost da je on planski nabačen sa unapred definisanim ciljem prema toj obaveštajnoj službi. A taj cilj je ili plasiranje dezinformacija ili kompromitacija. Ne zna se šta je gore za obaveštajnu službu, i zato se toga plaše. Tako nije nikakvo čudo da odbijaju ljude koji se sami jave, jer je njihove motive i namere teško a često i nemoguće proveriti. Prava je stvar da pridobiju one koje sami nanišane. Jer operativci vole da oni vode igru a ne neko ko se iznenada pojavi i nametne sa svojim ponudama i predlozima. I „Grizli“ se svojevremeno sam ponudio Amerikancima da radi za njih. Kad je pao, nikad nisu bili načisto da li je bio iskren preme njima ili ga je nabacio KOS.
Treće, po pitanju brojnosti obaveštajaca, i motivaciji da se oni postepeno raskrinkaju, trebalo bi imati u vidu misao Meše Selimovića: „Može li se tepsijom zahvatiti more? Ne može, ali ono što zahvatiš i to je more“. Znači, važno je odvažno krenuti, bez kolebanja, i sam trend će mnoge poplašiti i pasivizovati. Mahom su to šićardžije i, ako im je veći rizik od koristi, brzo će odustati. Najteže će biti sa ucenjenima, jer oni ne odlučuju dokle i kako će da rade, ali niko nije ni rekao da je kontraobaveštajni rad lak.
ŠTA ZNAČI POSETA NIKOLAJA PATRUŠEVA?
Još više od pomenute obaveštajne afere, Zapad je uznemirila poseta Nikolaja Patruševa, sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije. Narodski rečeno, on je šef svih tajnih službi Rusije. Naravno, sad se svi pitaju i pokušavaju da dokuče šta bi on to mogao doneti i ponuditi Srbiji. U zvanična saopštenja niko ne veruje, misleći da je to samo deo sante čiji je najveći deo sakriven u vodi.
U snagu oporavljene i modernizovane ruske obaveštajne službe više niko ne sumnja. Pogotovo nakon sprečavanja vojnog puča u Turskoj, jer se veruje da je upravo Putin obavestio Erdogana da je ugrožen. Sad više nije ni važno da li je to tačno, jer svi u to veruju. Tako zapadne službe znaju da im Rusi itekako mogu pomrsiti konce i poremetiti planove zasnovane na obaveštajnim dejstvima na Balkanu ako padne neki tajni dogovor sa Srbijom. Tu ne bi bila ugrožena tajna dejstva Zapada samo prema Srbiji nego uopšte na Balkanu, i od toga zaziru.
Ako je nekad i bilo pitanje da li bi Srbija trebalo da prihvati pomoć prijateljskih zemalja u obaveštajnom i kontraobaveštajnom smislu, sad nema dileme. Nakon ovakve obaveštajne ofanzive, koja najavljuje nešto mnogo gore od toga, svaka pomoć je dobrodošla. Jer ovakvi bezobzirni obaveštajni napadi se preduzimaju samo ako predstoje još agresivniji planovi u skoroj budućnosti. Da li će nam poseta Patruševa politički štetiti, ne zna se, ali će nam u bezbednosnom i kontraobaveštajnom smislu sigurno koristiti. Već njegov dolazak će ograničiti ofanzivne nastupe zapadnih službi, jer sad više neće biti sigurne sa čime se sve mogu sresti i šta ih može iznenaditi u Srbiji.
Ništa nas ne ograničava da prihvatimo bezbednosnu i kontraobaveštajnu saradnju sa Rusijom. Ako zapadne službe daju sebi pravo na nastup koji ugrožava samu suštinu naše državnosti, zašto mi ne bismo imali pravo da prihvatimo saradnju i pomoć prijatelja. Jer njihovi pritisci i ugrožavanja, umesto da nakon obaveštajne afere prestanu ili se bar smanje, oni se pojačavaju. To nikako ne znači da bi trebalo ovde da se odomaći ruska služba, jer i to ugrožava našu nezavisnost. Našu zemlju moramo štiti sami, a svaka logistika i ustupanje informacija su dobrodošli.
Ne radi se tu o insistiranju na nekoj potpunoj moralnoj čistoći kad su obaveštajne službe u pitanju. Nema takve službe koja nije posegla za nezakonitim prikupljanjem informacija. Problem je nešto drugo – što se sva obaveštajna saznanja prikupljena na nezakonit način odmah koriste za obaveštajna dejstva, kojima se podrivaju stubovi na kojima počiva Srbija, što direktno ugrožava mir i stabilnost, pa tako i bezbednost svakog građanina Srbije. Takve aktivnosti ne žele i neće da se odreknu CIA i ostale zapadne obaveštajne agencije. To je problem koji Srbija mora da reši i da sa punim pravom pritom koristi usluge svojih prijatelja.
Ljuban Karan,
Standard
Pogledaj vesti o: NATO
