Izvor: Glas javnosti, 22.Maj.2009, 02:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Potreban nam je šamar

Neposredno uoči letnje pauze Atelje 212 na Maloj sceni ponudiće komad Aleksandra Radivojevića „Samoudica“, koji će u režiji Snežane Trišić premijerno biti praizveden večeras. U ovoj intrigantnoj priči, koja bi trebalo da predstavlja svojevrsni otpor našoj ustaljenoj, dosadnoj i patetičnoj kulturnoj i društveno-političkoj sceni, glavnog junaka igra Branislav Lečić, a ostale uloge tumače Jelena Đokić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Bojan Dimitrijević, Hristina Popović-Mijin i Nenad Bekvalac.

- Ovo je, što bi se reklo, jedna priča iza ogledala čija je metafora dovedena do krajnosti - kaže u intervjuu za Glas javnosti popularni Leka, koji tumači lik jednog neostvarenog umetnika. - Dakle, u pitanju je zaista složen komad koji na ironičan način pokazuje ono u čemu smo bili, ali i ovo u čemu smo sad.

Poslednje vreme

- Kad u pozorištu dođemo do situacije da moramo da udaramo šamare, onda to

znači da je, što se kaže, došlo poslednje vreme. Jer, pozorište, kultura, pa i umetnost uopšte doživljavaju se kao nešto što pripada elitizmu, nešto što je duhovna vertikala i kruna svega toga. A ovaj komad ne udara samo na krunu, nego i ispod pojasa.

Zašto?

- Zato što nema pravog života koji bi mogao da bude njegovo privatno, lično ushićenje. I njemu, kao i svakom normalnom čoveku koji se oseća prevarenim od države, nedostaju zanos, vera, nada. Zbog trivijalnog života u kojem stalno postoji borba za egzistenciju i opstanak, on se sve više povlači u sebe, sve do trenutka dok se ne pojave metafore kojima se, naravno, manipuliše.

Da li ste se vi kao i junak koga igrate nekad osećali prevarenim od države?

- Ne, zato što ja pripadam onoj grupi umetnika koji rade uvek bez obzira na okolnosti. Ne znam kako da vam kažem... mogu jedino da me ubiju. To bi bio izraz da ja ne radim. Kad želim da kažem ono što mislim i da odradim ono što mislim da treba, uvek ću da pronađem put da to i ostvarim. Kao voda. Ali, malo je takvih umetnika. Mnogo je više onih drugih. Postoji jedan čitav nežni sloj umetnika koji su veoma talentovani i dobri, a koji traže jednu vrstu sistema i podrške. Naravno, i to je opšta kultura. Ne možemo stvari oslanjati samo na samuraje kao što sam ja.

Uprkos nekim medijima koji su ovaj tekst i pre nego što je izveden ocenili kao skandalozan i šokantan - postoji li nešto što zaista može da gledaoca „izbaci iz sedišta“?

- Da. Mislim da će to ovaj komad stvarno i da uradi. Naravno, ne sve gledaoce, samo neke. Ovo je jedna subverzivna priča (čiji sadržaj nećemo da otkrivamo) koja će svakoga naterati da se angažuje, ne samo misaono i mentalno, nego i emotivno. „Samoudica“ ruši onu našu već ustaljenju postavku da sa scene uvek treba da čujemo stvari koje bi podržale našu duhovnost.

U najavi predstave navedeno je da se konačno rešenje, koje autor nudi kao izlaz iz situacije, nalazi tamo gde ga niko ne očekuje. Znači li to da nada ipak postoji, ako ne u stvarnosti, onda makar u pozorištu?

- Ima ona izreka u kojoj se kaže da nada umire poslednja. I ako umre vera, ako nestane i ljubav, nada je ipak ta karika koja bi mogla da povrati ponovo i jedno i drugo. Znači, nada ne može nikad da se ubije, ali ovaj komad nema potrebu da nas didaktički ili sa sferom nekakvog misionarstva povuče ka toj nadi. Poruka komada je drugačije prirode.

A ona glasi?

- Šamar! On nam je potreban da se malo razbudimo.

Nastavak na Glas javnosti...