Izvor: Politika, 31.Jan.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fedra je neostvarena želja
Branislav Lečić nam je pričao da glumac u Nemačkoj ne odgovara za saobraćajni prekršaj sat vremena posle predstave, kaže glumica Branka Petrić
„Još sam u suzama. Tek sam završila probu scene sa Mirjanom Karanović. Igram njenu majku. U pitanju je izuzetno emotivna situacija. Tri puta smo je ponavljale. To je taj naš paralelni život. Setila sam se kolege Branislava Lečića >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji nam je pričao da glumac u Nemačkoj ne odgovara za saobraćajni prekršaj sat vremena posle predstave. I zaista, posle naporne probe, ili predstave potrebno je izvesno vreme da glumac dođe sebi”.
Ovim rečima je započela razgovor za „Politiku” Branka Petrić, glumica u timu koji u Jugoslovenskom dramskom pozorištu stvara predstavu „Drama o Mirjani i ovima oko nje”. Premijera predstave mladog hrvatskog autora Ivora Martinića, u režiji Ive Milošević, očekuje se sredinom februara.
– Dobro je rekla Iva Milošević da su ljudi možda više nego ikada suštinski udaljeni jedni od drugih, iako je mogućnost i dostupnost komunikacije mnogo lakša nego ranije. Upravo o tome i govori naša predstava. Drama je snažna, realna, opominje. Govori, pored ostalog, i o odnosu majke i kćerke: da niste ni svesni trenutka kada dođe do razmimoilaženja između roditelja i dece. Odnosno, kada se i kako dogodi da svako krene svojim putem. I koliko je teško da se ti putevi ponovo ukrste. Možda tek na kraju, kada je sve gotovo. Kada ne može da se ode na popravni ispit, jer više nema vremena. I kada ostanu samo pitanja: Šta sam mogao da uradim? Da li je moglo da bude drugačije? Zašto je moralo da bude tako? Kroz tumačenje takvih scena, odnosa, situacija, svako negde, u nekim naznakama, provlači svoj život. Gluma je, pored ostalog, i mogućnost da izvlačimo iz naših sećanja iskustava, emocije, patnje, radosti, poraze, veselja... i, naravno, mnogo toga neuhvatljivog – kaže Branka Petrić.
Lično mogu da budem srećna, dodaje naša sagovornica, što je moja majka bila nešto drugo od ove mame koju tumačim u „Drami o Mirjani i ovima oko nje”. Ali je negde moja baka bila vrlo slična. Često kažem svom suprugu Bekimu Fehmiu da bi ga moja baka jako volela, jer su joj imponovale snažne, čvrste ličnosti.
I pored toga što je pet i više decenija na sceni, Branka Petrić kao da ne zna za predah. I dalje vredno radi. Prisutna je i u pozorištu, i na televiziji, i filmu.
– Još za sebe ne mogu kažem da sam u prošlom, već u vremenu trajanja. Naučila sam da iz najtežih situacija izvlačim ono što je pozitivno. Da sve što mi se desi i što mi ide u suret moram da primim. To je moje sidro. Koliko nam je samo radosti donela predstava „Buba u uhu”, više od 1.500 izvođenja. Scena ima moć, daje snagu. Ipak, život je nepredvidiv. Morala sam da zakidam i od porodičnog života, i od scene. Ne smem još da napravim rezime. Da sebi postavim pitanje da li sam imala pravo. Možda, ipak, porodica nije smela da bude zakinuta, ali kada ste umetnik, to je tako. Evo, pre dve godine sam prvi put pevala u predstavi „Brod plovi za Beograd” zajedno sa glumcima-pevačima iz Ateljea 212 – priča glumica.
Branka Petrić je ranije često putovala u Ameriku. Njen sin Uliks Fehmiu tamo živi. Drugi sin Hedon na relaciji Beograd–Njujork.
– Sada mi je sve teže da putujem. Treba preći okean. Suprug Bekim završio je drugi deo svoje knjige „Blistavo i strašno”. On se povukao iz umetničkog života, tako je odlučio. Često mu kažem: Kako možeš tako, pa ti si glumac?! Ali kad neko ko je čvrst donese takvu odluku, tu je kraj. Neko bi se možda i pokolebao kada dođu fini mladi ljudi da mu ponude novu ulogu, ali Bekim ne popušta. Odbio je, čak i Uliksa, priča Branka Petrić, i priseća se svojih uloga, predstava, gostovanja, druženja.
– Mojih 100 likova u isto toliko predstava su moji znakovi pored puta. Scenski susreti sa Eshilom, Brehtom, Kamijem, Acom Popovićem, Ljubom Simovićem, Dušanom Kovačevićem, Milenom Marković... bili su za mene veliki izazov, napor, ali i radost. Ipak, ostaju i neke moje neostvarene želje, recimo Rasinova „Fedra”, koju je u genijalnom prevodu mog prvog upravnika, pesnika Milana Dedinca, tako sjajno igrala Marija Crnobori. Znam je napamet. I sada mi se desi u mom rodnom Novom Vinodolskom da uhvatim sebe kako govorim Fedru kada je mirno more, i kada plivam po jutarnjoj bonaci. Publika su mi samo galebovi i poneki začuđeni plivač, ranoranilac, kaže glumica.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 01/02/2010]
