Izvor: Politika, 31.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slatka osveta
Advokat Fića, drug iz iste brucoške grupe na Pravnom fakultetu, slučajno nalete na mene u novom pres-centru, restoranu "Bosna", gde smo iz "Grmeča" pobegli od skupoće. Zateče me tamo prošlog utorka duboko zamišljenog i odsutnog.
– Šta ti je, kao da ti nisu sve ovce na broju?
– Mani me, već dva sata udaram glavom o sto, jer ne znam o čemu da pišem za novogodišnji broj "Politike". Mašta mi se pretvorila u nemoćnog goluba sa dobro nakvašenim krilima koji uporno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokušava da uzleti – rekoh drugaru pošto se pozdravismo i izljubismo, jer se dugo nismo videli.
– Žao mi je, ali tu ti ne mogu pomoći. Eh, ali to nije razlog da ne popijemo po neku – kao uvek znao je Fića da načas rastera brige.
I krenuše ture, jedna za drugom.
Možda je bilo jedan sat uoči fajronta, kad mi Fića ispriča šta je tri dana ranije učinio.
– U našem sedmom razredu osnovne škole na Zvezdari bila je jedna Zorica, prava lepotica. Svim dečacima u odeljenju, pa i meni, bilo je krivo što je svoje simpatije darivala jednom vetropiru Joci, našem vršnjaku. On se zbog toga toliko pravio važan da je svima postao odbojan – poče Fića da mi priča svoje prve ljubavne jadi.
– Pa, gledajući danas fosilne ostatke, nisi bio baš neki lepotan – htedoh ovu ispoved da okrenem na šalu.
– Sve je krenulo naopako kada sam jednom pomogao Zorici. Na malom školskom odmoru imala je napad epilepsije. Zapamtio sam babin savet da u tom slučaju bolesniku samo treba ugurati poveći ključ u stisnutu šaku. Ja sam iz džepa izvadio gutu ključeva i na jedvite jade joj dao da stiska tu hrpicu gvožđa dok traje napad. Ostali učenici, pa i Joca, razbežali su se. Zorica se smirila posle pola sata. U međuvremenu su stigli nastavnici, došla je Hitna pomoć... – nekoliko suza iskrade se Fići iz očiju.
– Gde si se sad, pobogu, setio tog dramatičnog događaja?
– Saslušaj priču do kraja. Od tog dana Zorica više nije htela da vidi Jocu. Meni nije zahvalila, ali su crvenilo u licu i sjaj njenih očiju, kad god bi nam se ukrstili pogledi, govorili više od reči. Joca me je omrznuo i smatrao svojim najvećim neprijateljem. Koristio je svaku priliku da me napravi budalom.
– Kako si ti, advokat, to dozvoljavao? – opet pokušah da unesem vedrinu u razgovor.
– Jednom me profesor matematike prozvao i rekao da uradim jednačinu na tabli. Pre toga imali smo čas OTO-a i ja sam dobio jedinicu, jer mi je neko sakrio parče daske koju je trebalo za neki rad da isečemo. Uhvatio sam gornji kraj table levom rukom i počeo da rešavam zadatak. Tada mi pogled skrenu iza table. Tamo ugledah parče drveta koje je, kasnije sam saznao, Joca sakrio. "Vidi, moja daska", viknuo sam iz sveg glasa. Ceo razred je prasnuo u smeh. Profesor se, međutim, smejao. "Idi na svoje mesto", rekao mi je. "Ali ja znam da uradim zadatak", počeo sam da se bunim. "Kako neko kome fali daska u glavi, i to priznaje pred celim odeljenjem, zna da uradi jednačinu? Idi na svoje mesto!", bio je neumoljiv nastavnik. I ja se uputih ka svojoj klupi, dok su se đaci valjali od smeha – prelete preko Fićinog lica blaga senka.
– I meni bi bilo smešno – dodadoh.
– Završismo osnovnu, pa srednju školu, svako ode nešto da studira. Mnogi diplomiraše. Joca se oženi, Zorica se udade. Ipak, uveli smo običaj da se mi, nekadašnji osnovci sa Zvezdare, jednom godišnje, uoči Nove godine, oko podneva okupljamo u skrovitoj kafani u blizini Bulevara. Tako se nađosmo i prošle subote. Bili su tu i Zorica i Joca. Kad je bilo najlepše raspoloženje, pripiti Joca se diže od stola i reče iz sveg glasa da smo u razredu imali "promašene Romea i Juliju", pokazujući kažiprstom na Zoricu i mene. Reče i to, što je bilo istina, ali ne znam od koga je mogao da sazna kad sam to skrivao kao zmija noge, da smo se tajno voleli. Zorica skoči od stola i plačući ode do toaleta. Ja sam hteo da eksplodiram od besa. Samo sam šakom trljao lice i mislio kako da se tom kretenu osvetim – poče Fića da se klima na stolici kao oni derviši u transu.
– Pa, jesi li nešto smislio?
– Bila je to moja slatka osveta. Davno, davno čitao sam Rableov roman "Gargantua i Pantagruel". Izleteo sam iz kafane i mobilnim pozvao prijatelja, veterinara, da mi hitno na Zvezdaru donese ono što je konačno uspeo da nabavi. Nedavno mu je neko doneo uginulu kučku koja je stradala u vreme teranja. Iz njene bešike je uzeo mokraću i presuo je u teglicu. Niko me nije mogao sprečiti da u tom času ne budem Panurgije, Pantagruelov prijatelj. Veterinar je brzo stigao. Kao mahnit uzeo sam mu teglicu iz ruke i na nekoliko metara ispred ulaza u kafanu prosuo malo kujine mokraće. Potom sam ušao unutra. Niko više nije obraćao pažnju na mene. Prišao sam Joci s leđa i ostatak tekućine iz teglice prosuo mu po nogavicama i peševima sakoa – beše se raspričao Fića.
– Šta si time dobio, molim te? – rekoh još ne shvatajući u čemu je štos.
– Ti znaš da je grad prepun pasa lutalica. Za tili čas tu se okupilo dvadesetak kerova. Primakao sam se vratima kafane i širom ih otvorio. Džukci su poleteli pravo na Jocu i počeli da ga zapišavaju. Svi su se izmakli, a on je prestravljen, ukočen, stajao i nemoćno gledao šta mu se događa. Video sam Zoricu kako pribrana izlazi iz toaleta privučena kikotom iz sale. Uhvatih je za ruku i izvedoh iz restorana. Mog veterinara nigde nije bilo. Čuo sam samo kako konobar viče u telefon i traži pomoć komunalne zoohigijene – sada Fića poče grohotom da se smeje.
Rastali smo se oko ponoći u Nušićevoj ulici. Obojici nam je laknulo. On je otvorio srce, a meni izrastoše krila i ja – poleteh.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 31.12.2006.]
