Izvor: arhiva.glas-javnosti.rs, 05.Apr.2019, 07:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ela Prodanović: Gde ja stadoh, ti produži - od 1945-te do danas

U našem narodu prisutan je mazohizam, kombinovan sa vazalstvom, od vremena kada smo bili pod turcima do danas. No, ne bih razrađivala ideološki deo preletačevića.
Nama, građanima centralne Srbije očigledno nešto fali. Kao četvrta generacija rođene u Beogradu, ne znam da li da se stidim ili ponosim. Dovoljan je podatak da je 1945-te godine bilo 230.000 stanovnika, a danas ih ima oko 3000000 u Beogradu. Ako smo mi beograđani vaspitani da budemo ponosni na Srpsko gostoprimstvo, a i imamo empatiju, ipak ne bi trebalo da budemo pregaženi na sledeći način.
1945-te, dolaskom Tita na vlast kompletna imovina stvarana od XIX veka je oduzeta mojoj poroodici.
Od 1994-te godine, kada sam upoznala svog supruga, glumca Rajka Prodanovića, nađosmo se Raca i ja prevareni kao beskućnici. Selili smo se 19 puta, izbacivani smo na ulicu od kurte i murte. Jednom smo dobili nužni smeštaj od 9m2, koji su nam tadašnji opštinski miševi Palilule oduzeli, uz obećanje da ćemo biti tu do konačnog rešenja stambenog pitanja. Sve ovo se dešava zajedno sa detetom , koja menja obdaništa, škole, kao da radimo u cirkusu.
Duboko verujem da je ovakav način života skratio život mom suprugu.
Kao majka plašila sam se da mi dete u najboljem slučaju ne postane sitan kriminalac, jer je više nego logično da ovakve životne okolnosti ostavljaju jezive posledice. Traženje posla, bez krova nad glavom je nemoguća misija, tako da smo Rajko i ja prodavali stvari na pijaci.
Uprkos svemu, moja ćerka Ida Veljković upisala je fakultet. Nakon Rajkove smrti pala je u depresiju i napustila tadašnji Univerzitet. Posle nekog vremena odlučila je da nastavi Rajkovim putem i upisala glumu u klasi Prof. Vide Ognjenović. Nakon završenog fakulteta krenula je da traži posao, od upravnika do upravnika, od reditelja do reditelja, od najgorih kuća koje se zovu kasting agencije. Pune dve godine traje ovaj hod po mukama.
Bjelogrliću se obratila više puta, kao i mnogim Rajkovim kolegama, koji su se predstavljali kao divni prijatelji, ali '' oni rade, nemaju vremena'', a svima je jasno da se jedni isti vrte po serijama, filmovima i pozorištima. Ipak, ponosna sam na svoje dete, jer znam koliko vredi. Ida kao diplomirana glumica i član Udruženja Dramskih umetnika Srbije, kuca tikete na utakmicama.
Pitam se, da li bi Sergej Trifunović, Nikola Kojo, Djuričko i ostali pomogli mladom čoveku, ili se plaše konkurencije . Ustvari, volela bih da sami sebe pitaju kakvi su oni ljudi i uopšte kakvi smo mi kao ljudi generalno ! U današnje vreme niko kome se obratite, a može da pomogne, ne vidi ni bravu, ni ključ ni na jednim vratima.

Nastavak na arhiva.glas-javnosti.rs...