Izvor: Politika, 04.Nov.2012, 13:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Otkrivanje Amerike: Strah crnog predsednika

Čime objasniti činjenicu da su se tokom četiri godine Obaminog boravka u Beloj kući rasne predrasude povećale

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Barak Obama prekosutra izlazi pred birače da, kao i svi predsednici pre njega, dobije drugi mandat, ali nad celom njegovom kampanjom lebdi pitanje koje ovde niko ne postavlja glasno: da li je Amerika, posle istorijskoj presedana od pre četiri godine, ponovo spremna da izabere crnog predsednika?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Obamina istorijska pobeda 2008. za momenat je stvorila privid da je zemlja konačno odbacila svoje teško rasno nasleđe i porođajni greh svoje demokratije, utemeljene na načelu da su ”svi ljudi od boga jednaki”, što se u praksi odnosilo – samo na bele ljude.

Nigde u Deklaraciju u nezavisnosti nisu pomenuti ni domoroci, Indijanci, niti crni robovi ili neke druge manjine.

Zbog ropstva i očuvanja Unije koja se zbog toga pocepala, vođen je četvorogodišnji brutalni građanski rat, da bi predsednik Abraham Linkoln neposredno posle njegovog završetka bio ubijen  zato što je ”dao prava nigerima”.

Rasna segregacija u školama je zakonski ukinuta tek 1954, šezdesete godine prošlog veka obeležile su demonstracije za građanska prava crnaca koje je predvodio Martin Luter King, a tek je 2008. postignuto je ono što je dotle bilo doduše zamislivo, ali praktično nemoguće: da za predsednika bude izabran jedan ”afroamerikanac”, što je ovde politički korektan izraz za potomke crnih robova.

Obama će prekosutra pobediti ili izgubiti, ali bez obzira da li će sledeće četiri godine u Beloj kući biti on ili kandidat republikanaca, činjenica je da rasne podele još postoje.

Istraživanje koje je nedavno sproveo ”Vašington post” pokazalo je da su 90 odsto onih koji podržavaju Romnija belci, dok obama ima 80-procentnu podršku ”obojenih”.

Anketa Asošijeted pres dala je nalaz koji više uznemirava: da su se rasne predrasude među Amerikancima odkako je Obama izabran za predsednika pogoršale.

Neprijatnih rasnih aluzija tokom kampanje nije bilo, ali su se neki gafovi ipak omakli. Kada je prišle nedelje Kolin Pauel, republikanac, najuspešniji crni general i šef diplomatije u vladi predsednika Buša, javno podržao Obamu, jedan od šefova Romnijevog izbornog štaba je to objasnio, kad se sa njegove izjave skine retorička oblanda, kao ”crnac podržao crnca”.

Iako je Obamin uspeh bez presedana protumačen kao konačni trijumf jednakosti u američkom društvu, on, suprotno opštem uverenju, lično nikad nije obećao ”postrasnu Ameriku”.

Studija jednog profesora Univerziteta Pensilvanije pokazala je da je on o rasnom pitanju u prve dve godina mandata govorio manje neko bilo koji predsednik iz redova Demokratske partije od 1961.

Drugi utisak koji ovde nije sporan to je njegov izbor bio samo bljesak međurasne solidarnosti: od 2008. naovamo američke podele su zaoštrene. Neizgovorana glasno, ali nesumnjivo prisutna dilema je da li je beskompromisni front odbijanja koji su Obami u Kongresu postavili republikanci, samo zbog njegove politike ili je u pitanju i ”ono drugo”.

Nije li ”to drugo” bilo i katalizator nastanka radikalnog pokreta američke desnice ”Čajanka” koji je svoju ideologiju nametnuo Republikanskoj partiji? Najzad, nekoliko istraživanja renomiranog ”Pju” instituta pokazala su da Obamin izbor bio podstrek regrutovanju novih ”narodnih milicija” i povećanju broja pripadnika Kju kluks kana, najveće samonikle terorističke organizacije u američkoj istoriji (osnovane iste godine kada je Linkoln ukinuo ropstvo – 1865).

Nekoliko istaknugih afroameričkih intelektualaca objavilo je ovih dana eseje prilično kritične prema Obami – upravo zbog njegovog odbijanja da se bavi osetljivom rasnom temom, što je, prema Tomi Šelbiju, profesoru filozofije sa Haravarda, ”pragmatična strategija za snalažnje u opasnim rasnim vodama”.

Daju mu doduše i olakšavajuće okolnosti, kao čoveku iz međurasnog braka: otac mu je bio imigrant iz Kenije, a majka belkinja iz Kanzasa, odrastao je na Havajima i u Indoneziji i nema iskustvo iz tipičnog afroameričkog geta.

Frederk Heris, direktor istraživanja u Institutu za afričkoameričke studije, Obami tako u zasluge pripisuje što je isposlovao reformu zdravstvene zaštite, ocenjujući to jednim od najznačajnijih socijalnih zakona u istoriji nacije, hvali njegov program izlaska iz ekonomske krize i mere regulisanja Volstrita, ali istovremeno konstatuje da ” trijumf ’postrasne politike demokrata nije bio i trijumf za afroamerikance kao zajednicu”.

Nije naime uspeo da zaustavi rast disproporcija u prihodima crnaca i belaca, da poboljša socijalnu i ekonomsku mobilnost manjine koja čini 12 odsto stanovništva, niti da spreči trend resegregacije u školama.

”Nekad nezamislivi uspesi crnih diplomagta poput Kolina Paula, Kondolize Rajs i Suzan Rajs ne mogu da odvuku pažnju sa činjenica da je 28 odsto afroamerikanaca ispod linije siromaštva, dok je to samo 10 odsto belaca, da je stopa nezaposlenosti među crncima 14 odsto, prema 8 odsto među belcima, da je više od 900.000 crnaca u zatvoru, prema samo 7 odsto belaca...”.

”Obama zaslužuje našu podršku, ali ne i nekritičko laskanje”, smatra kolumnista ”Njujork tajmsa” Čarls M. Blou, koji zapaža da je Obamin uspeh otežao posao drugim liderima afroamerikanaca, koji su od Obame očekivali da za ”svoje” učini više.

Najdetaljniju i na neki način najgnevniju analizu rasnog aspekta Obaminog predsednikoanja napisao je Ta-Nehisi Koate, urednik mesečnika ”Atlantik”, u eseju od skoro 5.000 reči naslovljenom ”Strah crnog predsednika”.

”Ironija Baraka Obame je u tome”  - piše Koate -  ”što je on je postao najuspešniji crni političar u američkoj istoriji izbegavajući radioaktivna rasna pitanja, ali njegova neizbrisiva crnost uprkos tome ozrači sve što dotakne”.

Za to nije kriv samo on, smatra ovaj ugledni novinar, to je deo još veće ironije zemlje koju predvodi. ”Tokom najvećeg dela američke istorije, naš politički sistem je održavan na pretpostavci dve konfliktne činjenice: prva je deklarisana ljubav prema demokratiji, a druga nedemokratska bela supremacija na svakom nivou vlasti”.

Ovaj autor nudi i suptiliniju definicju američkog rasizma: to nije samo jednostavna mržnja, nego češće široka simpatija prema jednima i još širi skepticizam prema drugima. Tom skepticizmu su najviše izloženi crnci, od kojih se traži da budu ”dvostruko bolji” da bi bili jednaki sa belcima.

”Barak Obama vlada nacijom koja je bila dovoljno prosvećena da jednog afroamerikanca pošanje u Belu kuću, ali nije prosvećena toliko da prihvati crnog čoveka kao predsednika”, zaključuje Ta-Nehisi Loate.

Bez obzira da li će Obamino predsednikovanje biti okončano u januaru 2013, ili četiri godine kasnije, biće u svakom slučaju proučavano i sa aspekta rasne (ne)jednakosti.

Za zajednicu sa kojom se identifikovao, njegov uspon je san koji je postao java – roditelji sada svojoj tamnoputoj deci mogu da govore da ništa u životu nije nemoguće. Možda je zato privremeni zastoj u rasnom skladu mali gubitak u odnosu na taj ogromni dobitak.

Milan Mišić

objavljeno: 04.11.2012.

Nastavak na Politika...