Izvor: Politika, 05.Nov.2012, 10:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bitka za glasove i elektore
Amerikanci sutra glasaju, ali predsednika ne biraju direktno
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – U Americi je sutra opet ”izborni utorak”, 57. po redu četvorogodišnji ritual u kojem se bira predsednik, 435 poslanika za Predstavnički dom njihovog parlamenta (Kongresa) i 33 od 100 članova Senata. Svu pažnju i publicitet međutim privlači trka za ovoga puta ostanak u Beloj kući ( >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Barak Obama traži drugi mandat) ili njeno osvajanje: Mit Romni je nada Republikanske partije da ponovo preuzme kormilo izvršne vlasti.
Od oko 310 miliona Amerikanaca, pravo glasa (koje se stiče sa 18 godina) danas ih ima 206 miliona. Kao birači registrovali su se samo njih 146 miliona. A kako će glasati, videće se već u noći između utorka i srede. Sudeći prema sondažama njihovog predizbornog raspoloženja, ko god da pobedi, pobediće tesno. Amerika je podeljena na tabore, republikanski i demokratski, odnosno konzervativni i liberalni – kao što je, uostalom, uvek bila.
Paradoks američke demokratije je međutim u izbornim pravilima po kojima predsednički kandidat koji osvoji više glasova nije obavezno i pobednik. Šta više, poslednjih dana su učestale prognoze, zasnovane opet na istraživanjima biračkog mnjenja, po kojima je će jedan - u tom kontekstu se češće pominje Romni – dobiti glasačku većinu, dok će drugi (veće šanse za to se daju Obami) osvojiti glavnu nagradu: najmanje 270 glasova takozvanog ”elektorskog kolegijuma”.
”Sistem je očigledno nesavršen, ali ga još imamo”, konstatuje tim povodom komentatorsko uredništvo ”Vašington posta”.
Sistem je sledeći: glasaju svi Amerikanci, ali se glasovi sabiraju u federalnim državama. Pobednik u svakoj osvaja ukupan broj delegatskih (”elektorskih”) glasova koji su dodeljeni toj državi, a koji su zbir njenih predstavnika u Kongresu. Elektora je ukupno 538 – zbir članova Predstavničkog doma, Senata i tri delegata iz Distrikta Kolumnije, što je administrativna odrednica glavnog grada, Vašingtona.
Svaka država inače u Kongres šalje onoliko poslanika u Predstavnički dom koliko joj je dodeljeno srazmerno broju njenih stanovnika (ta brojka se menja posle popisa – nekim se kvota povećava, drugim smanjuje), a ravnopravnosti velikih i malih obezbeđena je činjenicom da svaka daje po dva senatora. U Predstavničkom domu mandat je dve (pa se zato između predsedničkih, održavaju i ”međuizbori” za ovaj kongresni dom), a u Senatu šest godina. Broj mandata svakog kongresmena je neograničen.
Sistem ”elektorskog kolegijuma”, koji formalno pobednika proglašava tek 18. decembra, uspostavljen je na Ustavotvornoj skupštini još 1787, sa ciljem da obezbedi izbornu ravnopravnost u tek formiranim 13-članim Sjedinjenim Državama. Da bi se sistem razumeo, treba imati u vidu političku mapu tog vremena, u kojoj je glavna podela bila na države u kojima je postojalo robovlasništvo i one gde je to bilo nezakonito. Direktni izbori nisu odgovarali robovlasničkom jugu, koji je imao mnogobrojnije stanovništvo, ali manje onih sa pravom glasa.
Izborni kolegijum je bio kompromis, čiji je važan elemenat bila klauzula da se, prilikom izračunavanja kvote svake države za Kongres, svaki rob vrednuje kao ”tri četvrtine čoveka”. To je naročito bilo važno robovlasničkoj Virdžiniji, jer je time dobila veći uticaj na izbor predsednika.
Istorija – razvoj i širenje Amerike na zapad, i današnje realnosti kada se američka unija sastoji od 50 država različitih geografski, demografski i ekonomski - tu početnu premisu je u velikoj meri obesmislila, ali svaki pokušaj reforme sistema dosad nije uspevao, jer je uvek bilo zaključeno da bi se neki problemi time doduše rešili, ali bi nastalo mnoštvo drugih.
Krajnji rezultat je da se stanje danas sledeće: političke skolnosti ka demokratama ili republikancima geografski su veoma jasno omeđene. Priobalne države, podjednako na istoku i na zapadu kontinenta, uglavnom su ”plave”, naklonjene demokratama. One između, ”kontinentalne”, već tradicionalno su crvene tvrđave republikanaca. U izbornim kampanjama se zato glavna pažnja poklanja desetak država koje imaju status ”ljubičastih”, što znači da su u njima boje dve glavne partije pomešane, a preovlađujuća nijansa se menja u svakom izbornom ciklusu.
To objašnjava zašto Obama i Romni završnicu kampanje provode jureći sa mitinga na miting pre svega u Ohaju, Virdžiniji i na Floridi, iako je tamo samo osmina stanovnika SAD. Ustvari od avgusta, kada su održani nominacioni partijski kongresi, njih, sem kad su u pitanji bili donatorski skupovi, druge države, osim desetak neopredeljenih, nisu uopšte interesovale, jer su bile zagarantovane jednom ili drugom.
Situacija u kojoj bi jedan kandidat osvoji biračku većinu, a drugi elektorski kolegijum, ne bi inače bila nova. Prethodni put se dogodili 2000, kada je demokrata Al Gor dobio 48,4 odsto glasova, prema 47,9 odsto Bušovih, ali je kandidat republikanaca osvojio elektore u 30 država i kroz cilj prošao sa prebacivši magičnu brojku od 270 delegata za samo jedan.
Da li je to fer, da li je demokratski ili ne, samo je za akademsku raspravu, jer oba kandidata znaju po kojim pravilima trče izbornu trku, pa će zato već u sredu poraženi čestitati pobedniku, čak i ako se bude pokazalo da ga je u Beloj kući zadržala (ili ga tamo odvela) manjina sugrađana.
Milan Mišić
objavljeno: 05.11.2012.
