Izvor: Politika, 17.Jul.2015, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obama u misiji odbrane sporazuma sa Iranom
Predsednik tvrdi da je dogovor, ma kako nesavršen, uspeo u cilju da natera Teheran da odustane od pravljenja atomske bombe
Čim se državni sekretar Džon Keri vratio sa uspešne misije potpisivanja sporazuma o nuklearnom programu sa Irancima u Beču, predsednik Barak Obama je krenuo u novu, isto toliko izazovnu misiju odbrane tog istog sporazuma kod kuće.
Zagovornici agresivne spoljne politike, republikanci i pojedini mediji protive se dogovoru, žaleći se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je Obama Teheranu dao mogućnost da uskoro baci atomsku bombu, da je pokazao slabost i maltene potpisao novi Minhenski sporazum.
Šef Bele kuće je na konferenciji za novinare objasnio da je postignut najvažniji cilj – Iranci su se odrekli programa obogaćivanja uranijuma zarad ukidanja međunarodnih sankcija. On je kazao da će se primena dogovorenog zasnivati na proveri, a ne na poverenju u Irance koji bi mogli da krišom proizvode atomsku bombu. Posredna Obamina poruka bila je da SAD više nisu mogle da nameću ekonomsku blokadu čiji su kraj želeli čak i najbliži američki saveznici i da su dobile najbolje što su mogle. Dok je vlada Džordža Buša govorila da neće prihvatiti nijednu, Iranci su izgradili 20.000 centrifuga. Obaminoj administraciji jedino je preostalo da prihvati ostanak oko 5.000 centrifuga pod nadzorom međunarodnih posmatrača koji će se uveriti da li se Teheran drži dogovorenog, isključivo civilnog nuklearnog programa.
„Nevolja je što međunarodna zajednica ne misli da Iran ne sme da ima mirovni nuklearni program”, izjavio je Obama dodajući da produžetak sankcija „traži saradnju zemalja širom sveta, a mnoge od njih žele da kupe iransku naftu”.
Kada je došao na vlast, Obama je pisao vrhovnom iranskom lideru na šta je ovaj odgovorio pogrdama na račun „velikog satane”. Obamina reakcija bila je jačanje sankcija, ubeđivanje Moskve da Irancima ne isporučuje rakete i pritisak na Kineze da ne kupuju ogromne količine iranske nafte. Obe zemlje su učestvovale u pregovorima i zagovarale ukidanje embarga. Kompromisom je dogovoreno da će Iran moći da kupuje oružje tek za pet godina, a rakete – za osam godina. Želje Irana i Rusije važne su i zbog toga što, kako je i Obama priznao, od njihove saradnje zavisi uspeh američke politike prema Siriji.
„Argument da nije trebalo potpisati sporazum jer on ne rešava sve druge probleme – prkosi logici i gubi iz vida naš prioritet, da budemo sigurni da oni (Iranci) neće imati bombu.”
Jedna od učestalih kritika jeste da sporazum zapadnih sila, Pekinga, Moskve, sa jedne, i Teherana sa druge strane nije savršen, da ne rešava ostale probleme u regionu i da će posle embarga osnažena iranska ekonomija još i jače pomoći „terorističkim organizacijama”. Predsednik odgovara da je mnogo važnije da Iran ne napravi atomsku bombu nego da ne finansira Hezbolah i još konstatuje da „nije posao predsednika SAD da rešava svaki problem na Bliskom istoku”. Izrael smatra da je bečki dil „istorijska greška”. SAD su trpele pritisak i od Saudijske Arabije koja je, prema dokumentima objavljenim na „Vikiliksu”, opterećena rivalstvom sa šiitskom republikom i mnogo energije i novca troši na suzbijanje šiitske verzije islama.
Američki mediji ocenjuju da je detant sa Teheranom dokaz Obamine realistične politike koja shvata da američka moć opada. Dok je za kolumnistu „Njujork tajmsa” Tomasa Fridmana, koji je nedavno intervjuisao predsednika, Obamina doktrina hvale vredno pružanje ruke zemljama kao što su Iran ili Kuba, dotle je za Dejnu Milbenka iz „Vašington posta” ta ista doktrina – manje ambiciozna Amerika, svesna granica svoje moći. Milbenk smatra da je dogovorom u Beču Amerika priznala da više ne uspeva da nametne svoju volju. Njegove novine su nezadovoljne što potpisivanje u Beču nije obuhvatilo sudbinu jednog njenog novinara i ostale trojice državljana SAD u iranskim zatvorima. Izveštač televizije Si-Bi-Es pitao je Obamu kako može da proslavlja dogovor kada zna da Teheran drži četvoricu Amerikanaca, što je predsednika izvelo iz takta i navelo da odbrusi: „Moram da vam odam priznanje za to kako sastavljate pitanja. Pomisao da sam srećan i da proslavljam dok Amerikanci tavore u iranskim zatvorima jeste glupost i vi bi trebalo da to znate.” Suzdržavajući bes, Obama je kazao da pitanje hapšenika nije uključio u pregovore da Iranci ne bi pomislili da „mogu da dobiju dodatne ustupke od Amerikanaca”.
Obama tek treba da čuje šta misli Kongres, ali ako je suditi po izjavi predsedavajućeg Predstavničkog doma, republikanca Džona Bejnera, da dokument može samo da „ohrabri Iran, najvećeg sponzora terora”, poruka sa Kapitol hila neće biti lepa. Zakonodavci sada imaju 60 dana za analizu i Obama za to vreme neće moći Iranu da ukine sankcije koje mu je uveo Kongres. U slučaju da kongresmeni glasaju za ostanak sankcija, Obama je najavio da će uložiti veto i tako nesmetano nastaviti sa svojom politikom prema Iranu.
Pogledaj vesti o: Barak Obama
