Izvor: Politika, 25.Okt.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Misija uspešna, haos tek počinje
Olakšanje zbog izlaska iz dva rata prate i analize da je situacija nepovoljnija po američke interese u strateški važnom regionu
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Barak Obama je uknjižio dva nova spoljnopolitička poena: okončao je nepopularni irački rat i završetkom libijske operacije pokazao da se jedan diktator, u ovom slučaju Muamer Gadafi, može srušiti i vojnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << intervencijom koja je neuporedivo jeftinija i jednostavnija od one kojom je njegov prethodnik uklonio Sadama Huseina.
Obama se na ovaj način afirmisao i kao efikasan vrhovni komandant, izbacujući republikanskim pretendentima na njegovo mesto tradicionalni adut da su demokrate, kad je u pitanju nacionalna bezbednost, nepouzdane.
Spoljna politika doduše neće biti velika briga birača kada se idućeg novembra budu izjašnjavali da li će Bela kuća menjati stanara, mada, do novembra 2012, situacija u tom pogledu može da se promeni. Pogotovo zbog procena – koje su, posle početne euforije, sve uverljivije – da postkonfliktni raspleti ne idu baš u prilog dugoročnim interesima Amerike u strateški važnom regionu.
NATO libijsku operaciju formalno okončava u ponedeljak, 31. oktobra. To što Gadafi nije više živ donekle olakšava situaciju – sva predviđanja su ukazivala da bi on kao zarobljenih i zatvorenik bio preteško breme za nove vlasti. Olakšanje je međutim samo kratkoročno.
Na to uverljivo ukazuje „Stratfor”, privatna agencija za „obaveštajne analize na osnovu javnih izvora”. Baveći se „Libijom posle Gadafija”, agencija konstatuje da Nacionalni tranzicioni savet (NTC), koji je u ulozi privremene vlade, u suštini „šarolika organizacija stvorena da usmerava pobunu” i da nije u stanju da zemljom upravlja ni uz pomoć ideologije niti kroz ustavnu demokratiju.
Jedini koji u njemu imaju neko političko iskustvo jesu bivši funkcioneri Gadafijevog režima, pa prema tome i u manjoj ili većoj meri saučesnici u zločinima koji se pripisuju dojučerašnjem libijskom vođi. „Stratfor” iz te činjenice izvlači zaključak da će, kao jezgro nove vlasti, ti ljudi najmanje biti zainteresovani za radikalne reforme političkog sistema.
Sa druge strane, ako se uzme u obzir da na vlast pretenduju i radikalni islamisti, koji su tokom minulih sedam meseci uspeli da se naoružaju, okolnost da je Gadafija, uprkos svemu, podržavao značajan broj plemena, sasvim je izvesno da će biti otpora konsolidaciji nove vlade, pa i suprotstavljanja svakome ko će biti viđen „u službi Zapada”.
Sve to uzeto zajedno „Stratforu” daje argumente za procenu da u Libiji predstoji period „intenzivnog haosa”. Tako nešto može da spreči ili NATO okupacija, ili bar njegovo jako prisustvo.
Libija, uprkos svojoj nafti, pri tome nije u toj meri strateški značajna po zapadne, odnosno američke interese kao što je to, na drugoj strani, Irak. Iako je Obama kompletno vojno povlačenje odande objavio kao svoju odluku, ipak je očigledno da je ona u suštini iračka, jer tamošnja vlada nije uspela da postigne konsenzus, pa ni većinsko mišljenje o poželjnosti produženog vojnog prisustva SAD koje bi bilo regulisano međusobnim sporazumom.
Ovakav ishod široko otvara vrata jačanju uticaja Irana u Iraku. Kad se tome doda i situacija u Siriji, gde se Asadov režim, podržavan od Teherana, pokazuje mnogo jačim nego što su to tvrdili njegovi protivnici i što je milo Zapadu, kao i iranski uticaj u Libanu – dobija se sfera iranskog uticaja od Persijskog zaliva do obale Mediterana.
Kako će na to reagovati Amerika, danas očigledno zamorena intervencionizmom i više zaokupljena sobom nego ikad posle hladnog rata, još se ne naslućuje. Zasad je jedino sigurno da obične Amerikance mnogo više brinu prilike kod kuće nego u dalekom inostranstvu, uprkos tome što su na TV ekranima spoljni prevrati spektakularniji od domaćih drama.
M. Mišić
objavljeno: 26.10.2011.
