Izvor: Politika, 31.Avg.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj bez kraja
Povlačenje borbenih trupa SAD iz Iraka uklapa se u niz bliskoistočnih i globalnih „nedovršenih poslova”
Barak Obama ispunio je jedno od glavnih strateških obećanja: u određenom roku upravo je dovršio povlačenje borbenih (frontovskih) trupa SAD iz Iraka. Potez je, ujedno, u skladu i sa njegovim uverenjem, kao i anketne većine kod kuće i u svetu, da je prethodni šef Bele kuće neosnovano poveo taj rat >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i da glavnu odgovornost za sudbini napadnute zemlje treba da preuzmu njeni lideri.
Princip je u redu ali stvarnost nije. I sedam i po godina posle invazije i svrgavanja režima Sadama Huseina Irak je još u košmaru. I dalje ga potresaju žestoki oružani sukobi i nestašice. Verski i nacionalni raskoli ne jenjavaju pa čak i onemogućavaju sastavljanje nove vlade na osnovu rezultata izbora održanih pre gotovo pola godine. Ni domaće bezbednosne snage ne ostavljaju utisak da će moći same da zavedu red, pa ni da odbrane poredak nastao u jednoj od najdramatičnijih, spoljnom intervencijom pokrenutih, tranzicija novog doba…
Ukratko: Amerikanci se povlače a kriza ostaje. Ona nije samo iračka: na delikatnom testu je koncept Vašingtona za rešavanje međunarodnih „situacija”, pogotovu na „proširenom” Bliskom istoku (sa Iranom, potencijalnom nuklearnom silom, i dodatno razbuktalim Avganistanom).
Na delu je, zapravo, originalna operacija: prvi put, reklo bi se, Amerika povlači glavninu trupa sa još vrlo rovitog – a za njene „vitalne interese” bitnog – terena, iako je na odstupanje ne primoravaju ni burni protesti njenih građana ni ratni protivnik. Obama se tako odriče još jednog elementa zaostavštine Džordža Buša – da „Amerika mora, po svaku cenu, da pobedi u Iraku”.
Zapravo, aktuelni predsednik redefiniše ishod, koji se obično svodio na pobednike i poražene. U tekućem raspletu „jasno je jedino da nismo pobedili… a da nismo ni poraženi”, konstatuje komentator „Vašington posta”. Autor nalazi delimičnost i u ostvarivanju postavljenih ratnih teza: „samo smo svrgli mrskog despota”, uz pozivanje na pogrešnu pretpostavku da poseduje oružje za masovno uništavanje, a „nismo uspeli u operaciji presađivanja zapadne demokratije za preoblikovanje Bliskog istoka”. U međuvremenu je Iran (u kome Vašington vidi izazov ustaljenom poretku snaga) „izrazito povećao i uticaj u regionu i šanse da postane nuklearna sila”.
Nasledivši niz kontraproduktivnosti, Obama računa da su od njih bolje i neodređenosti. Zamerivši Bušu da je zbog Iraka zanemario osnovni cilj u borbi protiv terorizma, on je poslao pojačanje u Avganistan, gde mu poznavaoci proriču jedan od dva reprizna ishoda: „ni pobeda ni poraz”, ili fijasko sličan nekadašnjem britanskom i sovjetskom krahu.
U svakom slučaju, Obama ne napušta Irak. Od oko 140.000 vojnika, koliko ih je bilo kad je on stupio na čelo SAD, tamo ostavlja njih oko 50.000. Brojku dovoljno uverljivu da potvrdi odlučnost SAD da ostane vodeći spoljni činilac u Iraku i na (proširenom) Bliskom istoku, glavnom svom isporučiocu nafte, kupcu oružja…
Suočen s padom lične popularnosti među zemljacima opterećenim finansijskim lomovima i visokom stopom nezaposlenosti, kao i pod pritiskom da svojim demokratama poveća, sada poljuljane, izglede na novembarskim parlamentarnim izborima, Obama „žudi za spoljnopolitičkim uspehom”, konstatovao je londonski „Gardijan”. Povlačenje borbenih trupa iz Iraka se uklapa u niz „nedovršenih poslova” (kakvim se smatraju razna manevrisanja, od promene doza između slobode tržišta i državne regulacije, do balkanske nedorađenosti). Takve situacije omogućavaju da se, u nemogućnosti postizanja definitivnog uspeha, ispoljava uspešnost. Proces koji sugeriše da se korak po korak poboljšavaju prilike, koje su „toliko složene da prevazilaze ograničenosti pojedinačnih političkih mandata”.
Američki potpredsednik Džozef Bajden se stoga opet obreo u Iraku. Uverava da povlačenjem glavnine trupa Vašington ne želi da oslabi Bagdad, već da ga ojačava, jer ga podstiče da formira vladu na osnovu rezultata izbora. I da, ujedno, garantuje da Amerika računa s njim kao pouzdanim strateškim partnerom, savezništvom koje će u praksi, pa i u najprotivrečnijim okolnostima, Iraku biti važnije od „bratskih veza” sa šiitskom vlašću u Iranu.
Istovremeno, Obama nastoji da, sastancima danas i sutra u Vašingtonu, unapredi proces rešavanja spora između Izraela i Palestinaca. To je lepa prilika za demonstraciju navedenog kriterijuma uspešnosti: napredovanje u bliskoistočnim pregovorima traje oko šest decenija, ništa manje nego nazadovanje.
Obično se kaže da „svemu dođe kraj”. Na „sve širem” Bliskom istoku, ustalio se „kraj bez kraja”. Završetak svake etape je mahom početak nove izazovne faze, kao što je to i povlačenje borbenih trupa SAD iz još haotičnog Iraka.
Momčilo Pantelić
objavljeno: 01.09.2010
.jpg)
