Izvor: Politika, 14.Jul.2012, 04:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U potrazi za idejom
Zato treba pod hitno stvoriti novi položaj: direktora svih nacionalnih obaveštajnih i bezbednosnih službi, srpskog „obaveštajnog cara”
Sezona godišnjih odmora je počela, ali delatnici BIA verovatno ovih dana i ne znaju za odmor. Nije im lako, nepravedno ih optužuju da ubrzano uništavaju dokumente. Da ih iznose u kesama iz sedišta agencije na Banjici, ne znam da li ih bacaju u obične kontejnere za papir, ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ih pažljivo sortiraju u kontejnere za posebno vredan otpad. Ili je u pitanju klasična „maskirovka”, neko se potrudio da priča o iznošenju papirnatih dokumenata dospe u medije, dok u stvarnosti uređaji za „rezance” i specijalni krematorijum odrađuju posao. Nezgodni se dokumenti prvo mašinski izrežu u najsitnije deliće, pa se zatim spaljuju u posebnoj peći. Ako pojedine ambasade u Beogradu odavno imaju takve krematorijume, nelogično je da ga nema i BIA. Znači, samo treba noću gledati ima li dima iznad zgrade. No, ako se usred dana pojavi dim, onda to znači da je izabran novi papa, odnosno šef BIA. Iako su, verujem, posebno škakljivi dokumenti već kopirani u raznim verzijama, i nekima će poslužiti kao propusnica ka novoj vlasti. Hoćemo li doznati i neke detalje iz tajnih dokumenata, recimo one koji ne zadiru u područje interesa nacionalne bezbednosti? Sumnjam, ali bih voleo da nisam u pravu. Šta bi se sve moglo otkriti uvidom u mračne arhive naših tajnih službi?
Personalni dosije osoba koje su bile „na merama”, ili su bile „sporne”, po pravilu su gadni, bljutavi, a o tome se manje-više u javnosti ili zna, ili nagađa. Da li je vlast masovno špijunirala svoje podanike, policijski ih tajno i obrađivala, ne zato što su bili potencijalni bezbednosni problem, već zbog njihovih političkih stavova? Kako se sticao status „unutrašnjeg neprijatelja”, ko se sve kome zavukao u telefonsku slušalicu, a ko u krevet? Da li su i koliko novinari bili „na merama”? Ko je i od koga dobijao podatke za naručene tekstove u nekim nedavno novopokrenutim novinama, tekstove u kojima su se blatili pojedinci, a gde su „pisci” tih tekstova prvi put i to u poodmaklim novinarskim godinama ušli u tu novinarsku oblast? Sve pozivajući se na izvore stranih obaveštajnih službi? Koje jedva čekaju da našim „novinarima” otkriju sve tajne o našim ljudima? Iz čistog altruizma. Koliko su naše tajne službe doprinosile monopolu i štitile poslove „izabranih“, a sprečavale druge da posluju? Jesmo li živeli u eri špijunske patologije? Koliko su se međusobno nadmetale BIA, VOA, VBA, i SID, odnosno ono što je još ostalo od njega? S obzirom na sve ono što se ovoj zemlji događalo u protekle 22 godine, zlobnik i cinik počeo bi da sumnja u kvalitet informacija koje su te službe uopšte i prikupljale. Ali ja nisam ni zlobnik ni cinik. Ja čak mislim da Srbija ima ozbiljan manjak špijuna, da moramo udvostručiti regrutaciju ljudi na prvoj liniji borbe protiv terorizma i za demokratiju.
Zato treba pod hitno stvoriti novi položaj: direktora svih nacionalnih obaveštajnih i bezbednosnih službi, srpskog „obaveštajnog cara” koji bi izveštaje direktno podnosio predsedniku države, koji bi imao budžetska ovlašćenja i rukovodeću kontrolu nad svim službama. Naravno da u stvarnom svetu srpske demokratije to neće ići lako, i da će mnogi učiniti sve da novog mogućeg „obaveštajnog cara” brzo pretvore u obaveštajnog evnuha. No, intrigantnost i medijski potencijal jednog takvog novog položaja čine ga politički relativno lako ostvarljivim. Jer obaveštajni izazovi sa kojima se Srbija suočava biće prisutni godinama, a tajni agenti na terenu, analitičari i tehnički program prikupljanja podataka za svoj razvoj zahtevaju u proseku od pet do deset godina. Zato i ulog u reformama obaveštajnog aparata ne može biti veći, a igranje politike neće tu biti od pomoći. U ovo vreme svi, pre svega, treba da vode računa da ne pričine štetu...
Pogled koji bludi možda je naš specijalitet. Dolazak na neku parisku, ili beogradsku večeru krajem devedesetih godina i rečenica: „Dobro veče, ja sam protiv Miloševića”, kasnije je bio dovoljan fakultet za ministarska mesta. Iako u Srbiji nadrealista više nema. Ponovo smo se našli u situaciji da tragamo za svojim vrednostima, a kriza koju doživljavamo ima više dimenzija: normalno da ne funkcioniše ni državni aparat, pravosuđe je postalo predmet sprdnje, iako se tvrdilo da je reforma pravosuđa bila „perfektna”, zdravstvo i finansije posebna su priča. Ali, najdublja naša kriza je u idejnoj sferi. Mi smo tek na početku potrage za idejom. Nemamo srpsku ideju. Prethodno smo izgubili sve, sada ne želimo da izgubimo i vreme. Pre četiri godine imali smo „žuto-crvenu” koaliciju, sada zlobnici kažu da vlast pravi „crno-crvena” koalicija. Neki odavde na to pokušavaju da upozore Nemce, a njihova je zastava upravo koalicija tih boja. U postizborno vreme, politička objektivnost skoro da više nije moguća, jer je nečiji bol isuviše veliki. A da bi politički bili objektivni morate da budete daleko. Od politike.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 14.07.2012
