Izvor: Politika, 24.Jun.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za Ejmi
Beogradski koncert Ejmi Vajnhaus završio se onako kako smo se i plašili. Na scenu je izašla pijana i/ili drogirana i nije bila u stanju da peva; koncert je formalno održan tako da publici novac, skoro je izvesno, neće biti vraćen; ostatak međunarodne come-back turneje je otkazan, a pevačica se vraća na rehabilitaciju; domaći i svetski mediji objavljuju senzacionalističke izveštaje o slučaju (retki su uplivi istraživačkog novinarstva i kritičkih komentara); reakcije u domaćim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << internet prostoru kreću se od žaljenja zbog onoga što je uradila (ređi slučajevi) do šovinističkih izliva i drugih vidova netolerantnosti i nasilnosti (češći slučajevi)...
Vrhunac „drame“ dešava se kada naša javnost saznaje, iz teksta pod huškačkim naslovom „Američka novinarka vređala i ismevala Srbe zbog Ejmi Vajnhaus“, da je u jednoj američkoj TV emisiji grupa komičara, ismevajući sve i svakog, zakačila i Srbiju. Rekli su da u zemlji „etničkog čišćenja“ nemamo pravo da Ejmin neuspeh zovemo katastrofom, a na fejsbuk komentar Dragana Šutanovca da je koncert „sramota“ odgovorili su – „zemlja ti je sramota“.
Pokušaću sada da ponudim mogući tlocrt raspetljavanja ove rašomonijade kontroverznih tumačenja, svestan da mogu da tresnem gore od Ejmi.
1) Svakome ko je dobronameran, te elementarno upoznat s bolestima zavisnosti i fikcijsko-stvarnosnim tipom „uklete dive“, jasno je da pevačica nije odgovorna za neuspeh koncerta.
2) Srbija očito nema poziciju koja bi dozvoljavala da ugovori s ovako rizičnim svetskim zvezdama imaju klauzulu da se honorar ne isplaćuje pre koncerta, pa zato pravnu odgovornost ne snosi ni domaći organizator. On ima, međutim, moralnu odgovornost zato što je morao da zna da sklapa rizičan ugovor, koji može da nanese „materijalnu i duševnu štetu“ kupcima njegovih usluga.
3) Najveću odgovornost snose Ejmini beskrupulozni menadžeri, i to iz dva razloga. Prvo, zato što su poverovali (ili svesno tražili i dobili – obmanu) da za svega nedelju dana relaksacije (nema tu ni govora o rehabilitaciji) mogu da se reše problemi zavisnosti, a drugo, zato što su, kad je ta obmana raskrinkana, dopustili da Ejmi nastupa, i to sve zarad novca koji su jedino mogli da da dobiju ako ona, nešto više od jednog sata, bilo kako stoji, posrće ili leži na sceni.
4) Publika ima pravo da traži novac nazad. Ali, ako su pravi fanovi pevačice, a ne konzumenti, pomodari i pozeri, morali su da znaju da Ejmi upozorava „You know I’m No Good“, da ona ne može uvek da kontroliše ponašanje, da je identitet „uklete dive“ njeno autentično svojstvo, te da zbog svega toga i sami preuzimaju rizik... Pravi fanovi nisu reagovali besom i zahtevom da im se vrati novac, već osećajem bola, tuge i (straho)poštovanja prema umetničkom i ljudskom padu. Čak su, možda, bili ponosni i srećni, jer su dobili ono zbog čega je vole podjednako kao i zbog njene muzike – iskrenu neprilagođenost, buntovništvo, subverziju.
5) Najviše netrpeljivosti poteklo je ne toliko od same publike koliko od onih koji nikada nisu ni nameravali da idu na koncert, već im je on samo povod da u on-line komentarima izbljuju svoje frustracije, a bez poznavanja bolesti zavisnosti, podatka da ovo Ejmi nije prvi put uradila, identitetskog konstrukta „buntovnog umetnika“ i/ili „uklete dive“... Te gluposti ne treba analizovati, dovoljno ih je navesti: proziva se „zapadna dekadencija“, širi paranoja da je ovo samo Srbima moglo da se desi, promoviše terapija iz manastira Crna Reka kao jedini lek za narkomaniju, zazivaju prave vrednosti kao ona naša zvezda s nanožnicom...
6) Može se debatovati o kvalitetu humora kakav se promoviše u TV emisijama kakva je dotična američka, ali je činjenica da je izvorna odlika takvog humora, a ne zavera protiv Srba, malicioznost i izostanak „političke korektnosti“. Šou je bio lekovit, jer nas je podsetio, iako nas ovde zamlaćuju mantrom o „lideru na Balkanu“, kakav je još uvek, u široj svetskoj javnosti, imidž naše zemlje. Umesto da se brinemo za Šutanovca, treba da se pitamo šta je vlada čiji je on bitan član uradila da se Srbija oslobodi nasleđa devedesetih i imidža koji je tada dobila.
7) Šutanovac je dobio što je i tražio. Demagoški nastup, tako tipičan za naše političare (koga zanima fejsbuk-stav ministra odbrane o bilo kom koncertu?!), uzrokovao je razoran efekat bumeranga na njegovom vlastitom, estradnom terenu.
Ejmin pad na kalemegdanskoj sceni je autentično pozorišna situacija koja kritički reflektuje realni svet.
Ejmi može da bude vrhovna „kraljevska žrtva“ (nalik Edipu), koja se ritualno žrtvuje u radnjama grčkih tragedija, kako bi se zajednica suočila sa svojim zlom, te pročistila.
Može da bude i srednjovekovni zabavljač, koji se zajednici isceri u lice, a zatim zbriše u sledeći grad gde će subverziju ponoviti. Koji god žanr uzeli, najvažnije u slučaju „Ejmi u Beogradu“ jeste to što nam je on opipljivo razotkrio stanje sveta, ali i nas samih.
Ivan Medenica
objavljeno: 25.06.2011.
