Izvor: Blic, 01.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište je moje životno uporište
Pozorište je moje životno uporište
Mlada crnogorska glumica Vanja Milačić, diplomu Fakulteta dramskih umetnosti u Cetinju, očekuje sledeće sedmice, a već ima niz zapaženih uloga. Jedan od njenih nastupa, koji ju je 'ubacio' u glumačku orbitu bila je uloga Sestre Batrićeve u 'Gorskom vijencu' zatim slede 'Jerma', 'Ženidba kralja Vukašina', 'Tri musketara', 'Kokoška', 'Komedija zabune', 'Sudnji dan', jedan nastup u neverbalnoj predstavi rađenoj u saradnji sa italijanskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << umetnicima i na kraju uloga u predstavi 'Tulumbus' Miloša Radovića, u režiji Jagoša Markovića. Na konstataciju da je reč o priličnom broju uloga koje se međusosbno dosta 'udaljene' ona kaže: 'Meni su predstave nekako dolazile same od sebe. Počela sam da radim prilično rano, odmah posle trećeg semestra. Sve vreme sam učila u školi i na svakoj probi, gde sam imala čast da radim sa doajenima jugoslovenskog pozorišta, i gde sam upijala svaki njihov pokret i gest kao sunđer. Kasnije mi je to mnogo značilo'.
Koja ulogu izdavajate po zahtevnosti, težini?
- Svaka od tih uloga se na neki način poklapa sa mojom životnom fazom u određenom trenutku. Svako moje razočarenje, zadovoljstvo, svako moje životno doba je nalazilo uporišta u predstavama koje sam radila ali i obratno. Svaka od tih predstava nosi jedan veliki deo mene i teško bi mi bilo da se lišim bilo koje od njih i kažem da su manje teške ili značajne. U kojoj se životnoj fazi nalazite sada s obzirom na ulogu u predstavi 'Tulumbus'?
- Ovo je moja prva uloga koja nema veze sa mnom lično. Ja sam ljudsko biće a ova žena, ako je uopšte žena, to nije. I to je ono što ne volim. Međutim, sam proces rada na nečemu što nisam ja, na prvi pogled deluje prilično lako ali u u suštni mi je bilo teže. S druge strane, rad na ovoj ulozi je bio prilično inspirativan u glumačkom smislu, jer je rad na nečemu što vi niste profesionalno izazovniji. Predstavu ste spremali na Cetinju; značili li to da je reč o novom pozorištu?
- To je pozorište koje još uvek to nije, jer je u osnivanju i ja se nadam da je ova predstava doprinela tome da i Zetski dom proradi. Mi smo tamo odigrali predstavu šest puta i za razliku od kritke, koja je ovu predstavu prilično ispolitizovala, publika je naše igranje prihvatila ovacijama. I ne samo cetinjska već crnogorska publika koja je specijalno dolazila da vidi ovu predstavu.
Kako ste vi lično doživeli ovu neobičnu temu kojom se bavi 'Tulumbus'?
- Prvo, ovu predstavu je radio Jagoš Marković i smatram da sam, iako to neskromno zvuči, jedna od retkih koja je u stanju da ukači o čemu on govori. Ovo je moja četvrta predstava koju je on režirao. Drugo, ova predstava je izazivala potpuno oprečne reakcije. Svako je u njoj video ono što jeste. Nacionalizam vidi nacionalista, ljubav vidi čovek koji ima ljubavi u sebi, nečovek vidi nečovečnost, a čovek ljudskost. Meni se tekst dopao iako sam u ceo projekat upala igrom slučaja. Trebalo je da budem alternacija Gorici Popović ali se onda desilo da sam dobila ulogu, i još uvek tražim doživljaj ovog projekta. Govorite sa pozicija ogromnog životnog iskustva?
- Imam utisak da je u pozorištu često kao i u životu. Iz načina na koji ljudi nešto komentarišu, vidi se kakvi su. Ako neko nešto ocenjuje kao loše onda u većini slučajeva govori o, sebi i kakav je sam. Ne čini li vam se da malo odveć psihologizirate celu stvar?
- S obzirom da sam željna psihologije to je sasvim moguće. Ja svet posmatram iz te vizure pa tako i pozorište. Planiram da već u junu mesecu polažem prijemni ispit na Filozofskom fakultetu, grupa za psihologiju, ovde u Beogradu. Je li to odluka motivisana i profesionlanim razlozima?
- To je moja lična želja. Znači li to da će Vanja Milačić biti stanovnik Beograda i da je možemo očekivati na nekoj ovdašnjoj sceni?
- Uvek sam radila tamo gde me pozovu. Trenutno radim u Kotoru predstavu 'Tri sorele' ali to ne znači da neću vrlo rado prihvatiti svaki poziv koji bi došao iz nekog beogradskih pozorišta. To je moja velika želja. U predstavi 'Tri sorele' igraju beogradski glumci Dragan Nikolić i Branimir Brstina. Kako sarađujete sa njima i o čemu je reč u tom komadu, zasnovanom na jednoj legendi?
- Branimir Brstina drži moju pažnju sat i pedeset devet minuta od dva, koliko traje proba, i u životu se više nisam ismejala nego tokom ovih proba. I ne samo ja. Ali, bez obzira na to on i Dragan Nikolić su takvi glumci da svakome treba da je čast da radi s njima. Koga vi igrate u predstavi?
- Jednu od tri sestre iz legende o trima devojkama iz Prčnja. One su volele istog čoveka, pomorca, i svaka ga je na svom prozoru čekala da se vrati. Potom su, kako bi koja umirala, prozori bivali zazidani.Ta kuća, sa dva zazidana prozora, postoji i danas. Je li vaš zadatak da odigrate ljubav ili strast?
- To što ja radim i igram je čista ljubav. I to velika. Prava ljubav je ljubav bez strasti. Strast je zaluđenost nekom osobom, fizis, želja za nekim i slepilo zbog koga ne vidite tu osobu sa kojom ste. Kada jednom prođe strast na svetlo dana izlazi ljubav. Jer, ljubav znači voleti nečije mane, dok strast voli vrline. Željko Jovanović
