Izvor: Politika, 04.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biti stranac: sledeća generacija
Ili: kako da vaše dete u stranoj zemlji nauči, i ne zaboravi srpski jezik
„Kako je molim vaše ime?", pita me ljubazna telefonska službenica na španskom, dok čekam da mi proveri neki podatak. „Agustin", odgovorim koliko mogu i ja isto tako ljubazno. Moje ime joj treba tek toliko dugo koliko traje ovaj, nadam se, vrlo kratak poziv – da može da mi se obrati po imenu kako joj pravila nalažu. A neće biti kratak ako počnem da spelujem moje pravo ime dok ona >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proba da ga upamti. „Tata, zašto si rekao da se zoveš Agustin?", pita moj petogodišnji sin na srpskom. „Zato što ova devojka nikad nije čula ime Dragutin", kažem mu.
„Nikad nije čula ’Dragutin’?" pita se moj sin sa potpunom nevericom, sa izrazom lica kao da ne može dovoljno da se načudi ovoj neverovatnoj vesti.
Ono što on još ne zna je da smo u sred Španije i da u ovoj zemlji moje ime – pa da kažemo tako – nije vrlo često. A uz to, da njegov tata pre svega želi da bude praktičan i da obavi poslove brzo i jednostavno. Navikavanje cele jedne nacije na moje ime ću probati drugom prilikom, jednom kad nadam se budem imao više vremena.
Dakle, otišli ste u neku novu zemlju, snašli ste se više ili manje, život teče svojim tokom. I jednoga dana dođu deca na svet, i sve promene. Da li znate šta je u tom slučaju drugačije ako ste stranac, a vaša supruga nije?
Ime i oba prezimena
Španija ima jedan za nas neobičan običaj da svako ima dva prezimena. Prvo je prvo od oca, drugo je prvo od majke. Zvuči komplikovano no sigurno ćete razumeti. Oba prezimena su neophodna da bi se obavio bilo kakav zvaničan posao, stoje vam u svim dokumentima, a često će vas tako prozvati u čekaonici ili na nekom skupu.
U redu, neka i moj sin ima dva prezimena. Meni se dešavalo da me pri nekim upitnicima pitaju: „ime i prezmena, molim". Pa onda sledi: „I drugo prezime molim". „Nemam". „Kako nemate", reče mi jednom jedna pronicljiva teleoperaterka, „svi imaju dva prezimena". „Da, tako je u Španiji", odgovorih i nekako se sporazumesmo.
A ime? Neka bude neko koje se koristi u obe zemlje. Neka bude internacionalno. A naročito, neka bude originalno ali i poznato: da ne mora celog života da ga speluje telefonom, kao njegov tata.
I tako smo lepo, posle dužeg razmišljanja, istraživanja, razmatranja odabrali jedno, koje nam se sviđa i koje povrh svega, ispunjava naše kriterije. I sve je ispalo sjajno: osim što se kod njega u razredu još dvojica isto zovu... pa ih sad zovu i razlikuju po prezimenima. Ponekad je jednostavan metod bolji od komlikovanog.
Dvojezično obrazovanje: pravila
Kako naučiti dete da priča srpski, ako živite u okruženju gde niti vaša supruga niti praktično bilo ko drugi govori taj jezik? Ovo pod pretpostavkom da ste već odlučili da je dobro i poželjno da ga nauči, i da ste spremni na jedan nepoznati izazov koji stoji pred vama. I da vam je vrlo jasno da je svako dete i svaka porodična situacija, svet za sebe.
Kad smo već u 21-om veku i imamo Internet, pročitao sam sve što sam stigao o ovoj temi. Sve što vam je potrebno je da sledite nekoliko jednostavnih pravila i to u zavisnosti od situacije u kojoj dete odrasta. Ovo su osnovne metode koje postoje:
• Jedan Roditelj Jedan Jezik, u slučaju da je jedan od roditelja iz zemlje u kojoj živite. Na primer vi sa detetom pričate isključivo srpski, a vaša supruga svoj maternji i jezik zemlje u kojoj živite.
• Manjinski Jezik Kod Kuće: ako oba roditelja pričaju istim jezikom u žive u inostranstvu. Oboje govorite srpski kod kuće, a napolju jezik zemlje u kojoj živite.
• Ostalo: raznorazne varijante ove dve prethodne, prilagodjene već konkretnoj situaciji.
Tako da mi je bilo jasno: jedini pravi način biće da mu ja pričam srpski, a njegova mama španski.
Dvojezično obrazovanje: okruženje
I tako smo počeli. Početak je bio, malog li čuda, težak. Kako da pričam detetu nešto što njegova mama ne razume? Kako ćemo se sporazumevati svo troje? Da li ću morati od sad pa nadalje, da pričam uvek dva puta isto, na oba nam kućna jezika? Kako sa posetama, gostima, na ulici, u parku sa drugom decom? Dodajmo uz to i brigu moje tašte: „Kako će dete da nauči da priča, ako mu mama kaže da se jedna stvar zove ovako, a tata nešto sasvim drugo? Da li možda samo zbunjujete dete? Da li će na kraju uopšte da nauči da govori bilo koji od dva jezika?"
Pa brigu prijatelja. „Moja drugarica je psiholog, i ona mi je rekla da nikako ne treba učiti dete dva jezika odjednom. To ih vodi u zaostatak u razvoju. Treba da nauči jedan jezik, i tek kad ga dobro savlada, onda se počinje sa sledećim". Ili čak: „Pa zar je srpski baš tako bitan? Koliko ljudi na svetu priča srpski? Znaš, da ga učiš engleski kao drugi jezik, to bih već i razumeo, ali ovako... možda malo opterećuješ dete bez potrebe". Ah, mislite vi, uz ovakvu pomoć ...
Korak po korak
A šta je moj sin o svemu tome mislio? U početku kao beba, baš ništa. Gledao je svet oko sebe sa očima velikim koliko je mogao da ih otvori. I slušao pažljivo sve što je stigao. Pa ako je mama rekla da se ovaj predmet zove „vaso", odlično. A ako tata kaže da je to „čaša", sjajno. Vrlo brzo smo prešli u fazu, koju prolaze sva deca: učio je o predmetima oko sebe. Posle ispitivanja materijala (zubima) i mirisa, zvuka (udarajući o bilo šta), prešli smo u fazu: „šta je to". Upirao je prstom u sve što je video i pitao: „šta je to". Počeo je na španskom i mama mu je odgovarala. Kad je prvi put pitao mene, ja sam odgovorio na srpskom. Postavio sam i pitanje i dao odgovorio: „Šta je to?", „Čaša". Shvatio je igru za tren oka. Od tada je počeo da se meni obraća sa „šta je to" a mami – na španskom. Bio je to ključni trenutak razvoja: shvatio je da se iste stvari mogu nazivati različito. „Kako tata kaže" je bila sledeća faza. Kako je njegova mama provodila više vremena sa njim, ona mu je objašnjavala nove predmete, pojmove. Kad bih već video da je on shvatio koncept, tada bih rekao: „a tata to isto što ti je objasnila mama, zove: ...". Morao sam da za manje vremena koje smo on i ja imali na raspolaganju nadoknadim propušteno.
Probali smo da svi govorimo i srpski u nekim situacijama, njegova mama dakle takođe, no on se jako ljutio: insistirao je da nastavimo istom linijom, istim pravilima kojom smo i počeli: „mama kaže ’vaso’, tata kaže ’čaša’". Jedan roditelj, jedan jezik. Kako je to davalo dobre rezultate, ostali smo pri tome. Kasnije sam video da upravo nepoštovanje pravila vodi u probleme u razvoju dvojezičnosti.
Šta je to kaput, ili kako uvećati fond reči
U jednoj čekaonici, negde u Srbiji, sedi moj sin sa dedom i da mu prođe vreme, sve zapitkuje: „Deda, šta je ovo, ... šta je ono? Čemu služi ovo, a čemu ono?". I tako redom. Sede okolo i druge osobe u toj istoj čekaonici, i ne pokazuju neki poseban interes za njihov razgovor. Dok deda nije rekao: „... to je neki čiviluk, a služi da se obesi kaput". „A šta je to kaput?" pita moj sin.
U tom momentu se probudila zainteresovanost prisutnih. „Oprostite gospodine" pitali su njegovog dedu, „kako to da dete lepo priča, ali mu nedostaju neke tako svakodnevne reči?", nije propustila da pita jedna gospođa. „Da nema neku manu?", verovatno se još dodatno pitala u sebi?
Odgovor na to pitanje, iako ga sebi nikad nisam postavio, imao sam istog trenutka kad mi je otac ispričao taj događaj. Moj sin naime priča srpski svakodnevno, i priča ga solidno iako ne kao i ostala deca njegovog uzrasta koja rastu u Srbiji. U normalnim okolnostima, mi verovatno nikad ne učimo samo od jedne osobe, učimo i upijamo od cele sredine. Tu je svakako najveća razlika, u fondu reči: on govori isti onaj jezik kojim govorim i ja. Kako većim delom godine uopšte ne čuje druge osobe, osim za vreme retkih poseta, on je praktično ograničen na jezične mogućnosti jedne jedine osobe.
Veoma bitni u razvoju njegovih jezičnih sposobnosti, ipak jedni zbog udaljenosti, drugi zbog hroničnog i obostranog nedostatka vremena, nisu u mogućnosti da daju svima nam željeni efekat. Dešavalo se da je ostajao sa bakom po ceo dan, pa kad mu se vrati mama sa posla, jedva je sastavljao reči na španskom: za neverovatno kratko vreme, obrnuo je svoj primarni jezik i lakše se izražavao na srpskom.
Crtaći i upotreba tehnologije
Uvek sam mislio da su crtani filmovi moj prvi saveznik. Dete ih obožava, a samo je potrebno da ih nađem sinhronizovane na srpski, i imamo pobedničku kombinaciju: zabava i učenje jezika! No moj saveznik, crtać sinhronizovan na srpski, ima ljute neprijatelje: španske crtaće. Njih je mnogo, mnogo više, mnogo ranije su na tržištu i uvek svi do jednog, sinhronizovani. Ipak je dosta dobro radio moj saveznik. Prošao sam nekoliko leta šetajući po Beogradu i kupujući sve što sam mogao, samo ako je imalo za mene čarobni natpis „SINHRONIZOVANO".
Bilo je i neočekivanih događaja: vratim se uveče kući, i vidim da ispred televizora sedi moj sin i njegova drugarica Lucia i zabuljeno gledaju neki crtać na srpskom. Gledam, ne razumem, pogledom pitam suprugu šta je ovo, a ona se samo smeši. Odjednom Lucia, na španskom pita „šta znači ’zdravo’" a klinac, ne skidajući pogled sa ekrana prevodi: „hola".
Ta ista Lucia naučila je i mnoge pesme za decu, sve slušajući CD u kolima od škole do kuće, svakog popodneva kad ih moja supruga pokupi (njena mama ih ujutru vozi u školu). Često pevaju zajedno, mada Lucia skoro sve pesme peva na sličan način: „mmm na na iiii naaa". Ipak moja supruga me uverava da je „Išli smo u Afriku da sadimo papriku" pravi hit za oboje i da čak i Lucia peva skoro pravi tekst.
Tu su naravno i priče pre spavanja. Koliko god se može. Zbog vremena, naravno. Probam da čitam baš kako piše jer tako koristim reči koji nisu u mom rečniku. Možda se i „kaput" spominje u nekoj od njih.
U školi
Kakav je svakodnevni život u školi? Kako se slaže i kakvi su odnosi sa ostalom decom i sa njihovim roditeljima? Jednostavno rečeno, sve je normalno. Ide u školu i provodi dane kao i sva ostala deca. Nema, bar za sada, uopšte neke razlike. Treba reći i to da on nije izuzetak: Španija, a naročito veliki gradovi imaju sve veći broj stranaca. Do samo pre 10-tak godina to je bilo drugačije. Španija je prešla put od polu-sive, polu-razvijene i uglavnom lokalne, visoko inflacione ekonomije do jedne od najrazvijenijih zemalja, za (samo) nekih 25 godina. Pedesetih i šezdesetih godina, Španci su masovno išli u Francusku, Nemačku, Belgiju, na privremeni rad u inostranstvu, vraćajući se na leto sa polovnim mercedesom i gomilom poklona za rođake, pričajući kako „tamo teče med i mleko" (dragi čitaoče, da li ti zvuči poznato?). Danas, imigracija ide u obrnutom smeru: drugi stranci dolaze u Španiju.
Zvati se ili prezivati drugačije više nije naročito neobično, kao što je bilo do samo pre desetak godina.
Prednosti dvojezičnog obrazovanja vide se na časovima engleskog jezika. Moj sin, kaže njegova učiteljica, napreduje mnogo brže nego ostala deca. Od prvog dana imao je razvijenu ideju da iste stvari se mogu nazivati na drugačiji način i da ista ideja može preneti drugim rečima, tj. sažeto rečeno: da postoje različiti jezici. Tako da ga naprasna pojava engleskog jezika u školi uopšte nije iznenadila.
Pomoć naše ambasade i Ministarstva za Dijasporu
Čitate ovo i mislite: „Ahaa, naša ambasada i Ministarstvo za Dijasporu pomažu da deca uče srpski u inostranstvu! Kako da ne." Zar bi to trebalo da bude nešto neobično? Zar to nije jedan od, svakako između mnogih drugih verovatno i važnijih, ciljeva obe institucije? Briga o svojim građanima sigurno uključuje i nove generacije? Možda da ohrabruju sinhronizovanje filmova? Da ohrabruju prevođenje knjiga sa velikim tiražom u svetu? Da naprave vesele programe za decu o domovini njihovih roditelja? Da, bilo bi to lepo i ja bih im bio zahvalan. Pomogli bi mi u mojoj težnji da klinac jedno dana kad poraste priča srpski kao da mu je to prvi jezik. Ipak, ako ta pomoć postoji, bilo kakva da je, ja još nisam čuo za nju. Ako neko nešto zna neka mi molim javi. Unapred zahvalan, jedan tata.
I šta nam donosi budućnost?
Luka, mali junak ove cele priče, sve bolje priča španski. Uz okruženje, školu, drugare, televiziju, sve više napreduje. Dok mu je sve lakše da se precizno izrazi na svom maternjem jeziku, sve veća je razlika sa njegovim drugim jezikom: sve više oseća da se teže izražava na srpskom. Njegov jedini izvor govora na srpskom sam i dalje, samo ja. Iako smo u 21. veku, kako smo već zaključili, i dalje živimo u prilično patrijarhalnom svetu, pa ako još govorimo o Španiji... To sve znači da se njegov tata vraća kući oko 19:30, kad radi na boljem projektu. Kako Luka ide da 'pajki' samo jedan sat kasnije, ostaje nam da što brže večeramo,.. pidžama, .. zubići, priča, i gasimo svetlo. Vikendom je opuštenije, no shvatili ste poentu: kad u ovakvom ritmu da nađemo dovoljno vremena da razvijemo fond reči?
Osim toga, on već više nego dobro zna da njegov tata razume sve što kaže na španskom. Ona početna pravila su mu sve manje važna, a sve više preciznost i lakoća komunikacije. On smatra da je već srpski dovoljno naučio i da sad ne mora više nešto da se trudi, već da ga koristi samo kad je neophodno. Jedna promena koju smo od skora uveli, je pričanje srpskog vikendom za stolom za vreme ručka. Svi, pa i mama, jer on to sad već polako prihvata. On joj pomaže, jer kako sam kaže „ja pričam mnogo bolje nego ona!". Nova situacija mi je donela i nova saznanja: ni Luka ni njegova mama ne poznaju uopšte ženski rod. „Ja sam gladan" reče moja supruga, tako kako je čula i naučila od nas dvojice, dok Luka odobrava i hvali njeno poznavanje jezika. Sedim, slušam ih i razmišljam.
Da li smo promenama otvorili novi put, ili pak stranputicu? Da li je vreme da se prekrše ona zlatna pravila, koja su do sad dala tako dobre rezultate? Da li tata manje da radi i više vremena da provodi sa ’novom generacijom’? Šta je od svega ovoga dobro, za našu konkretnu situaciju, a šta je bolje izbeći?
Vreme će pokazati. Ali javiću vam čim saznam.
Dragutin, Španija
[objavljeno: 05/02/2008]
