Izvor: Politika, 25.Mar.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve Hirošime nas posmatraju
Japan posle ove nesreće ulazi u novu eru. Kao i mnogi drugi pisci u Zemlji izlazećeg sunca i tresućeg tla, Kenzaburo Oe ima svoju postapokaliptičnu viziju. „Sećanje nas primorava da ne dozvolimo da se u ime real politike umanjuje opasnost od nuklearnog oružja“, kaže japanski nobelovac za književnost
Samo dan pre zemljotresa, Kenzaburo Oe (75), japanski nobelovac za književnost, napisao je priču o ribaru sa ostrvca Bikini (grupa Maršalskih ostrva u zapadnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << delu Pacifika gde su SAD vršile opite sa atomskom i hidrogenskom bombom) koji je bio izložen radijaciji. Oe ga je upoznao kada je imao devetnaest godina. Ozračeni ribar je čitav svoj potonji život pokušavao da odvrati svet od bilo kakve upotrebe nuklearne energije, pripoveda Kenzaburo Oe u ovom kratkom proznom delu, objavljenom u „Asahi Šimbunu”.
Pisac istančanog senzibiliteta čija su najznačajnija dela prevedena i kod nas („Naučite nas da prevaziđemo sopstveno ludilo”, „Lovina”, Agui, čudovište sa neba”…) predosetio je da će sa tlom koje se stalno trese, doći i veće zlo koje je prouzrokovao ljudski faktor.
Nije to jedini japanski umetnik koga je nacija proglasila svojom savešću, ali je možda najugledniji literata iz generacije koja je preživela Hirošimu i Nagasaki, pa su se mediji iz celog sveta utrkivali da u postapokaliptičnim japanskim danima čuju njegovu poruku. Prvo je pariski „Mond” objavio kratak razgovor, sledio je intervju u madridskom „El paisu” da bi američki nedeljnik „Njujorker” uspeo da Kenzaburo Oe, dobije kratak esej o dugu prema žrtvama Hirošime. Umetnici izbegavaju da neposredno komentarišu aktuelne događaje dok se oni ne „slegnu”. Tek tada postaju podloga za fikciju „realniju od svake stvarnosti”. Svedočenje japanskog nobelovca je tim dragocenije. „Da li me je neka vrsta sumornog predskazanja navela da se setim tog ribara veče uoči katastrofe, pita se Kenzaburo Oe u „Njujorkeru”. Nobelovac zamera Japanu što je, gradeći nuklearke radi materijalne dobiti, na neki način, oskrnavio žrtve Hirošime i njihove patnje.
„Dugo već razmišljam o ideji da savremenu japansku istoriju sagledam kroz prizmu tri grupe ljudi: One koja je stradala od bombi na Hirošimu i Nagasaki, one koja je ozračena nuklearnim probama na Bikiniju, i treće grupe, žrtava udesa u nuklearnim pogonima. Ako japansku istoriju posmatrate kroz te priče, ova tragedija je očekivana. Danas možemo da potvrdimo da je taj rizik od nuklearnih reaktora, postao realnost. Kakogod da se tekuća havarija završi – a ja duboko poštujem ljudske napore da se ona obuzda – njen smisao je potpuno jasan, piše Kenzaburo Oe.
Japan posle ove nesreće ulazi u novu eru. Kao i mnogi drugi pisci u Zemlji izlazećeg sunca i tresućeg tla, Oe ima svoju postapokaliptičnu viziju. Ali za razliku od mlađih umetnika, koji verujući u snagu i solidarnost predviđaju obnovu, Oe je skeptičan baš zato što se u nesreće prouzrokovane „višom silom” umešao ljudski faktor.
„Nesreća je dramatično ujedinila dva fenomena: podložnost zemljotresima i rizik koji sa sobom nosi nuklearna energija. Prvi je realnost sa kojom se zemlja suočava od pamtiveka. Drugi, koji bi mogao da izazove veću katastrofu negoli zemljotres ili cunami, jeste čovekovo delo.
Oe, govoreći o nuklearnim udesima, podseća na citat iz dela Sei Shonagon, pisanog pre hiljadu godina, na „nešto što izgleda daleko od nas, a u stvari je vrlo blizu”. I za razliku od ostalog sveta koji Japance vidi kao ljude kadre da iz svake velike nesreće izvuku energiju za dobrobit nacije, on se pita da li smo „išta naučili od tragedije u Hirošimi”. Zamera naciji što „nuklearnu energiju povezuje i koristi za industrijski rast”.
„Kao što su zemljotres i cunami urezani u kolektivnu svest Japana, tako i Hirošima mora zauvek da ostane u ljudskom pamćenju. Izgradnja nuklearnih reaktora najgora je moguća izdaja žrtava Hirošime”.
Seća se da je imao deset godina kada je Japan poražen u Drugom svetskom ratu. Sledeće godine donet je novi Ustav, kojim se zemlja odriče upotrebe svake oružane sile, a kasnije su zacrtana i tri antinuklearna principa (ne posedovati, ne proizvoditi, niti unositi na japansku teritoriju bilo kakvo nuklearno oružje). Ali, kako podseća, Japan je ponovo stvorio svoju vojsku, a tajnim sporazumima šezdesetih SAD su unele oružje na arhipelag, čime su tri antinuklearna principa izgubila svoje značenje i smisao. „Ipak posleratni ideali nisu u potpunosti zaboravljeni. Mrtvi nas posmatraju i obavezuju da poštujemo te ideale. Sećanje nas primorava da ne dozvolimo da se u ime real politike umanjuje opasnost od nuklearnog oružja.”
Po piscu novele sa simboličnim naslovom „Naučite nas da prevaziđemo sopstveno ludilo”, danas je Japan „pacifistička nacija pod američkim nuklearnim kišobranom”. Ostaje mu nada da će udes u Fukušimi, učiniti da se shvati opasnost i da će nacija ponovo „uspostaviti vezu sa žrtvama Hirošime i Nagasakija”.
Dvanaest godina mlađi Haruki Murakami, čiju priču o posledicama zemljotresa iz 1995 („Leteći tanjiri u Kuširu”) reciklira najnoviji „Njujorker”, mnogo je skeptičniji prema idealima i principima: „Ljudsko pamćenje je možda gorivo koje koristimo da bi ostali u životu. Da li te uspomene imaju neki stvarni značaj ili ne, to nije važno. Dok god možemo da se živi održimo, sve su one samo gorivo.”
Baš tako se oseća i glavni junak njegove priče inspirisane davnašnjim zemljotresom. Kao da je od njega ostala samo ljuštura koja preživljava dok je sve iznutra pred užasom apokaliptičnih prizora izgorelo. I dok pokušava da uživa u šansi da ponovo vodi ljubav, u glavi mu se samo vrte televizijske slike rušenja, propadanja, blata… Neme i gotovo bezosećajne u svom apsurdu.
Murakami nije došao u Barselonu da primi jednu značajnu književnu nagradu, nekoliko dana posle zemljotresa, a njegov lični asistent zahvalio se preko beogradskog izdavača Murakamijevih knjiga, „Geopoetike”, na brizi i pažnji.
„Mnogi su tražili od gospodina Murakamija da napiše članak ili da intervju, ali on sada nije u stanju da piše ili govori o ovoj nezapamćenoj nesreći”, napisao je asistent najprevođenijeg japanskog pisca kao odgovor na našu molbu za razgovor. Njegova nova knjiga „1Q84” u srpskom prevodu pojavila se krajem prošle godine u našim knjižarama.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 26.03.2011.
Pogledaj vesti o: Zemljotres u Japanu, Japan
