Izvor: Kurir, 14.Apr.2011, 10:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZAŠTO NE UMEMO DA ČEKAMO U REDU?
Možda nismo svetski prvaci, ali smo sigurno u prvih pet nacija ako se organizuje takmičenje „Ala mi umemo da se izbrukamo“. Ako neko nije video, evo, prepričaću. Pre nekoliko dana održan je prilično masovan skup podrške narodu Japana koji je
Možda nismo svetski prvaci, ali smo sigurno u prvih pet nacija ako se organizuje takmičenje „Ala mi umemo da se izbrukamo“. Ako neko nije video, evo, prepričaću.
Pre nekoliko dana održan je prilično masovan skup >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << podrške narodu Japana koji je doživeo tragediju „tri u jedan“. Međutim, zemljotres, poplava i nuklearna opasnost nisu bacili na kolena ovaj izuzetno dostojanstven narod. Japanci su i u najtežim trenucima pokazali ko su. Bez hrane, vode, struje, doma, s pokidanim vezama s najbližima, Japanci su satima disciplinovano čekali u redu za vodu, hranu i druge osnovne potrepštine, bez i jednog jedinog incidenta. Niko nije uzeo više nego što mu treba, niko nije čekao dva puta ako mu pripada samo jedan kanister vode...
To je jedna fenomenalna osobina koja je, nažalost, nepoznata delu ljudi koji su u nedelju u Beogradu prisustvovali skupu podrške narodu Japana. Epicentar brukanja je bio punkt gde su „Srbijašume“ poklanjale 1.001 sadnicu japanske trešnje kao simbol neraskidivog prijateljstva i saosećanja s narodom Japana. Bilo je: „Neki su došli da podrže Japan, a neki smo došli po sadnice“. Nažalost, došlo je do pravog ragbi melea, gde su se stariji sugrađani otimali o sadnice i tom prilikom gazili i ujedali jedni druge. Slike s lica mesta su bile kao s demonstracija. Stariji ljudi okrvavljenih glava, izgubljene cipele, prevrnute ograde, polomljene mladice?! Užas jedan.
Kažu da se čekanje u redu uči. To je deo pokazne vežbe „poverenje u poredak i institucije sistema“. Kad se to savlada, čeka se bez problema i nema muljanja. Oduvek me je impresioniralo kako Englezi čekaju autobus. Nek je stanica i na ledini, pravi se red i ljudi ulaze dok šofer ne kaže: „U redu je, puni smo“. Nikome i ne pada na pamet da ide preko reda ili da se ogluši o šoferovo.
Raspitivao sam se odakle takva disciplina, i tragovi vode u 1829. godinu, kada je u saobraćaj pušten omnibus uvezen iz Francuske. Prevoz koji vuku konji, a blago podseća na tramvaj iz San Franciska, bio je mesecima najavljivan, tako da je sirotinja pohrlila da se vozi u tom čudu tehnologije. Toliko su navalili da su, prevrnuvši kočije, ozbiljno povredili šofera - kočijaša i konje.
Gradonačelnik Londona je toliko popizdeo da je iz momenta doneo uredbu po kojoj na svakoj stanici mora da stoje dva policajca za regulisanje reda. Gospoda uniformisani regulatori su besomučno tukli pendrecima dok se ne napravi idealna linija od ljudi koji čekaju... I tako 70 godina. Naredba o dva pandura i pendrečenju ukinuta je tek 1909, ali je navika ostala. I dan danas svaki stanovnik Londona stoji u redu za autobus. Čak i ako staneš da gledaš neki spomenik ili pticu u parku, ima iza tebe da se napravi kolona.
Kod nas je na snazi drugačija doktrina. Uče nas da se isplati ne čekati u redu, ne poštovati pravila, muljati... Čak i skorašnja velika pobeda tužilaštva, ovaj rijaliti „kućni pritvor“, koji učesnicu košta 4.100 evra po danu, kazuje nam da je srpsko pravosuđe kao stara Jugobanka. Još uvek važi: „Dođite da se dogovorimo“.
A pravila? Jebeš pravila i čekanje u redu. A i da imamo 70 godina za čekanje, odakle nam?
Pogledaj vesti o: Zemljotres u Japanu, Poplave
