Izvor: TvojPortal.com, 27.Jul.2012, 19:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Govor Vojislava Koštunice:20 godina DSS
Poštovani prijatelji,
Predstavlja mi veliko zadovoljstvo da se danas, na ovoj svečanoj sednici Glavnog odbora, zajednički osvrnemo na pređeni dvadesetogodišnji put Demokratske stranke Srbije. Kada smo na današnji dan pre dvadeset godina osnovali Demokratsku stranku Srbije dobro smo znali da će naš put biti težak i pun iskušenja, ali smo isto tako dobro znali da je naša ideja velika i da je naša politika u najboljem interesu Srbije. Verovali smo iskreno u snagu naše ideje i znali >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << smo da je Demokratska stranka Srbije ona stranka koja će utisnuti snažan i nezamenljiv pečat na dešavanja koja su obeležila život Srbije u ovom periodu. Znali smo koja je vrednost Demokratske stranke Srbije, i nikada nismo pristali da zarad pukog učešća u vlasti, zarad gole vlasti trgujemo i obezvredimo načela naše politike za koja se iskreno i bez ostatka borimo.
Povodom obeležavanja dvadestogodišnjice Stranke pripremili smo knjigu Iskustvo državotvorne politike: Dvadeset godina Demokratske stranke Srbije. Objavljivanje ove knjige, koja je pred vama, pre svega ima za svrhu da podseti i da se osvrne na pređeni politički put Demokratske stranke Srbije. Taj put je započeo političkim programom „Naši razlozi“, a danas je putokaz daljeg delovanja Stranke sadržan u programu koji nosi naziv „Zašto Srbija a ne Evropska unija“.
Pravi je trenutak zato da postavimo pitanje šta je ta nit koja povezuje prvi, osnivački program Stranke i njen današnji program? Šta čini suštinu politike Stranke u proteklih dvadeset teških godina u kojem je dolazilo do raspada prethodne države u kojoj smo živeli, a zatim i pokušaja komadanja Srbije same? Koja je to ključna reč koja povezuje sve programe, poruke i delovanje Stranke u godinama koje su za nama, a u kojima nas nisu mimoišli ni ratovi, ni sankcije, ni NATO agresija, kao ni autoritarni oblici vladavine u zemlji? Šta je to po čemu se politika Stranke prepoznaje bez obzira da li je na vlasti ili u opoziciji? Koje je to osnovno obeležje naše politike u svim, najrazličitijim okolnostima i iskušenjima kroz koje su Srbija i naš narod prolazili?
To osnovno obeležje je nesumnjivo državotvornost, a državotvorna politika je oblik javnog delovanja po kojem se Demokratska stranka Srbije razlikuje i prepoznaje. Treba odmah reći da je državotvorna politika Demokratske stranke Srbije za svoju pretpostavku uvek imala snažan i slobodan ekonomski razvoj zemlje, a time i normalan život i mirnu i sigurnu budućnost građana. To najbolje potvrđuje u našoj javnosti više dobro poznatih ekonomskih programa Stranke među kojima se danas svojim značajem i aktuelnošću izdvaja Program razvoja Srbije 2012-2017.
Demokratska stranka Srbije bila je i ostala državotvorna stranka što znači da joj je iznad svega i na prvom mestu bio interes Srbije i srpskog naroda. Dok su manje više sve druge stranke bile ili su se sve više pretvarale u organizacije usmerene isključivo na učešće u vlasti nezavisno od svojih programa ili bez ikakvog programskog uporišta, Demokratska stranka Srbije se u borbi za vlast i vršenje vlasti držala svoga programa, nastojeći da čvrsto objedini demokratska načela i naše državne i nacionalne interese. Tako je kroz sve pritiske, iskušenja i u najtežim okolnostima izgrađen jasan i nacionalni i demokratski identitet Stranke.
Proteklih dvadeset godina bile su za Demokratsku stranku Srbije godine borbe za Srbiju i demokratiju u njoj. U vreme nastanka Stranke sasvim prirodno i neizbežno visoko je istaknuto demokratsko načelo. U skladu sa tim načelom Stranka je devedesetih godina vodila doslednu opozicionu politiku u odnosu na vladajući režim. U to vreme, u vreme kada je više opozicionih stranaka manje ili više otvoreno sarađivalo sa režimom zastupali smo stav, kako smo tada zapisali, “da je u prelaznom periodu komunizma u demokratiju potrebno da linija razdvajanja između vlasti i opozicije bude oštro povučena jer tamo gde demokratije i opozicije nije bilo pola veka opozicija mora da bude što čvršća i u svojim zahtevima što jasnija.“
Stranka, kao što je dobro poznato, tih devedesetih godina bila je kritična prema vladajućem režimu ne samo zbog njegove nedemokratske, autoritarne prirode već i zbog njegove pogrešne i štetne državne politike. Ali zato vodeći računa o državnim i nacionalnim interesima odnos Demokratske stranke Srbije prema međunarodnoj zajednici, prema Zapadu bio je takođe više nego jasan. U jednom našem dokumentu iz tog perioda tako stoji: „Ako je naš odnos prema tzv. međunarodnoj zajednici realističan i pragmatičan, on nije i ne sme biti nekritičan i idolopoklonički. Ako imamo jasan kritički stav prema vlasti zemlje u kojoj živimo, onda nam to daje za pravo da i te kako kritički prosuđujemo pojedine odluke međunarodne zajednice, pojedinih njenih delova i najmoćnijih članica.“
Ta dosledna i neodustajna odbrana demokratije nije se iscrpljivala ali je u početku bila posebno usredsređena na izborne i medijske uslove. O tome, šta jesu a šta nisu slobodni i pošteni izbori, šta jesu a šta nisu medijske slobode govore mnogi naši dokumenti iz devedesetih godina. Mada je delovalo kao da je pitanje izbornih neregularnosti i izbornih krađa jednom za svagda rešeno i skinuto sa dnevnog reda 5. oktobra, pokazalo se da stvari ne moraju da budu tako jednostavne, odsečne, da istorija može da se ponovi, doduše sa novim protagonistima. Dosledna svom uverenju da demokratski karakter jednog poretka dokazuju pre svega slobodni i pošteni izbori Demokratska stranka Srbije je morala da se pozabavi i ovogodišnjim majskim izborima i zato smo nedavno sačinili i objavili detaljan i dobro obrazložen izveštaj o izbornim nepravilnostima na parlamentarnim i predsedničkim izborima 6. maja 2012.
Suočena sa nasrtajima na državnu celovitost zemlje Demokratska stranka Srbije je vodila državotvornu politiku, posebno kada je reč o opstanku dveju pokrajina u sastavu Srbije. U odbrani teritorijalnog integriteta Srbije u slučaju Kosova uvek i uporno smo se oslanjali na snagu prava kao najjačeg oružja, bilo da je reč o Ustavu Srbije ili Povelji UN i Rezoluciji 1244. Uvek smo polazili od stava da je načelo suvereniteta i teritorijalnog integriteta kao temeljno načelo svetskog poretka utvrđeno i postoji zato da bi bilo poštovano, a ne samovoljno i selektivno kršeno. Smatrali smo da samo u tim pravnim okvirima mogu biti tražena rešenja za status Kosova koja bi bila kompromisna, a istovremeno funkcionalna i održiva. Ma koliko prošla vlast u Srbiji posle 2008. činila sve da u skladu sa strategijom zapadnih sila prihvati gubitak Kosova, uz velikodušnu ponudu da to ne mora odmah i da prizna, ma koliko zapadne sile nastojale da ubede Srbe da se pomire sa gubitkom Kosova, jer je to tobože u njihovom interesu, kosovsko pitanje je još uvek nerešeno. A nerešeno je delom zbog snage prava, o kojem smo toliko govorili, ali i snage javne reči Demokratske stranke Srbije.
Pitanje naše severne pokrajine kao pokrajine, a ne kao države u državi, Demokratska stranka Srbije je godinama branila javno i argumentovano, da bi u odbrani ustavnog statusa Vojvodine i ustavnog poretka pored poznate „Pravne analize protivustavnog Statuta AP Vojvodine“ od 17. novembra 2009. posegla i za jednim pravnim sredstvom – predlogom za ocenu ustavnosti i zakonitosti odgovarajućeg Zakona o nadležnostima Vojvodine i Statuta Vojvodine. Baš na osnovu ovoga predloga Ustavni sud Srbije je 10. jula ove godine doneo odluku kojom se poništava veliki broj protivustavnih nadležnosti Vojvodine. Ta odluka nesumnjivo ima dalekosežan, istorijski značaj i predstavlja pobedu državotvorne politike i politike zaštite nacionalnih interesa, koja je rukovodila Demokratsku stranku Srbije da se upusti u dugotrajnu i upornu borbu osporavanja protivustavnog Statuta pred Ustavnim sudom. Ta odluka je važna jer vraća građanima veru da poštovanje prava i ustavnosti ima smisla i da pravo u Srbiji ipak može da pobedi voluntarizam i samovolju, koju su ispoljili donosioci protivustavnog Statuta.
Ali, treba podvući da vrhunac državotvorne politike Demokratske stranke Srbije predstavlja donošenje novog Ustava 2006, u vreme kada je naša stranka predvodila Vladu Srbije. Bilo je tada preko potrebno, neophodno ustavom zaokružiti državnost Srbije, zaštiti njenu državnu celinu jer je vreme uveliko prevazišlo Ustav iz 1990, posebno posle referenduma o otcepljenju Crne Gore u proleće 2006. Dobar, na demokratski način donet ustav i dobri zakoni su čvrst temelj na kojem se grade vladavina prava i pravna država. Dobar ustav je i brana dezintegraciji države. Dobar ustav čuva na okupu državu. To važi posebno za Srbiju koja je očigledno prema merilima i interesima zapadnih sila još uvek suviše velika i suviše jedinstvena. Preambula Ustava da je Kosovo sastavni deo Srbije ne samo sa istorijskog stanovišta i unutrašnjeg prava, već i sa stanovišta međunarodnog prava, prirodno je dovela do negativnih reakcija na Zapadu. Tako je Međunarodna krizna grupa odmah ocenila da je „cilj novog ustava da pokaže neprijateljski stav prema nezavisnosti Kosova i da stvori nove pravne barijere za nezavisnost Kosova“. Da, to jeste bio naš cilj – da stvorimo pravne barijere nezavisnosti Kosova, da stvorimo pravne barijere pravnom nasilju i bezakonju.
Ali evo još jednog itekako važnog primera državotvorne politike Demokratske stranke Srbije. Završetkom rata u Bosni i Dejtonskim mirovnim sporazumom regulisan je status Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i odnos Srbije i Republike Srpske. Navodim sada ono što smo tada, juna 1996, koji mesec posle Dejtona zapisali: „Nas ne može da ne zanima srpski etnički prostor i njegova razbijenost posle raspada Jugoslavije. Posle preko sedamdeset godina života u jednoj državi, Srbi su proterani sa zemalja u kojima su živeli vekovima, a najveći deo njih osuđen je da živi u drugoj međunarodno priznatoj državi, Bosni i Hercegovini. Ta država u nečemu ima konfederalna svojstva, a u nečemu federalna. Spolja gledano ona je jedna država, iznutra gledano to su dve države. Pojedini spoljni činioci imaju ambicija da tu konfederalno-federalnu državu unitarizuju, pa čak i da stvaraju hibrid nove nacije – multikulturnu i multietničku Bosnu… Što veća samostalnost Republike Srpske, kao i njena povezanost sa Srbijom, to je legitimni srpski interes. Možda je nekome u Vašingtonu i Beogradu u interesu da se Banja Luka približi Sarajevu. Naš je interes da se Banja Luka približi Beogradu… Pravo na učvršćivanje veza između RS i SRJ ne samo da ne zabranjuje, već i omogućava Dejtonski sporazum. On, naime, jamči entitetima pravo da zasnivaju specijalne paralelne odnose sa susednim zemljama, poštujući suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine.“
Zbog takvog stava smo nekoliko godina kasnije odlučujuće doprineli da se potpišu dva sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima sa Republikom Srpskom: 2001. i 2006. godine. Naš je bio i odlučujući doprinos da „Telekom Srbije“ kupi „Telekom Srpske“ i time smo pokazali ne samo kakav je naš odnos prema Republici Srpskoj, nego i da je Srbija sposobna da u pravom smislu bude najvažnija zemlja u regionu. Danas, posle svega, sa još većom sigurnošću možemo da kažemo da napredak Srbije i napredak Republike Srpske i njihova saradnja predstavljaju naš najveći nacionalni interes, najveći interes srpskog naroda.
Ali krenimo dalje. U vreme kada je Demokratska stranka Srbije predvodila Vladu Srbije, podsetimo se, rešena su u skladu sa srpskom državotvornom tradicijom i pitanja državnih znamenja (zastave, grba i himne) i zakonski je uređen rad na prvoj Srpskoj enciklopediji. Zakonom o rehabilitaciji koji je na predlog Vlade Srbije Narodna skupština usvojila 2006. prvi put je omogućeno da se u propisanom sudskom postupku rehabilituju žrtve autoritarnog komunističkog režima. Rehabilitacijom je obuhvaćeno i nekoliko značajnih imena srpske kulture, a kao prvi među velikima Slobodan Jovanović.
Takođe, u vreme kada je Demokratska stranka Srbije predvodila Vladu Srbije donet je moderan demokratski Zakon o crkvama i verskim zajednicama i Zakon o povratku imovine oduzete crkvama i verskim zajednicama čime je obnovljeno i vraćeno u pravni poredak Državno-crkveno pravo, koje je u vreme komunizma gotovo potpuno ukinuto.
I kada je Demokratska stranka Srbije bila na vlasti ili u opoziciji, predlagala je od 2005. do 2010. Narodnoj skupštini Deklaraciju o ratnim zločinima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U Deklaraciji smo polazili od stava da Srbija ima poseban interes da se rasvetle i osude svi ratni zločini u novijoj istoriji Jugoslavije, pogotovo zato što je srpski narod bio najveća žrtva. Smatrali smo da Skupština treba da osudi zločine počinjene prema srpskom narodu u „Bljesku“, „Oluji“, Sarajevu, Tuzli, Bratuncu, kao i tokom NATO bombardovanja na Kosovu i posle 1999. godine. Zalagali smo se da Skupština Srbije osudi zločine koji su tokom građanskog rata počinjeni prema pripadnicima drugih naroda, uključujući i Srebrenicu. Držali smo da je neophodno i otkrivanje masovnih grobnica Drugog svetskog rata na stratištima nekadašnje Jugoslavije. Nasuprot tome, kao što je poznato, vladajuća skupštinska većina je u proleće 2010. izglasala Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. Time je vladajuća većina izdvojila samo jedan zločin tvrdeći time da nisu sve žrtve iste. Time je tadašnja vlast na srpski narod svalila izvornu krivicu i istorijsku odgovornost za izbijanje ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Najzad, državotvorni karakter politike Demokratske stranke Srbije ispoljio se i u odnosu na postojeće vojne i političke saveze (NATO i EU). DSS je bila ta koja je prvo Rezolucijom Glavnog odbora o vojnoj neutralnosti od 18. oktobra 2007. zaključila da vojna neutralnost u odnosu na postojeće vojne saveze predstavlja najbolji i najpouzdaniji način da Srbija očuva državni suverenitet, integritet i nezavisnost, kao i da niko nema pravo da donese odluku o pristupanju Srbije bilo kojem vojnom savezu bez saglasnosti građana na referendumu. Dva meseca kasnije ovaj stav je postao deo našeg pravnog poretka tako što je Narodna skupština donela odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike u odnosu na postojeće vojne saveze.
Isto tako je značajan i dugo u Demokratskoj stranci Srbije razmatran odnos prema jednom političkom Savezu – Evropskoj uniji, da bi se došlo do jasnog i široko obrazloženog stava da Srbija u odnosu na EU treba da bude politički neutralna, kao što je u odnosu na NATO vojno neutralna. Politička neutralnost Srbije znači da je apsolutno u interesu Srbije, kako političkom tako i ekonomskom, da ne bude član EU, ali da sa EU i njenim članovima, kao i svim državama može i treba aktivno, pre svega ekonomski da sarađuje u skladu sa svojim interesima.
Nije se do ovog stava došlo naprečac i olako. Demokratska stranka Srbije je još pre četiri godine svojom „Pravnom analizom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju“ od 4. juna 2008. pozvala na otvorenu i ozbiljnu javnu raspravu o tome da li je u interesu Srbije da bude član EU. Odgovor na ovo je bila satanizacija DSS u javnosti i zaglušujuća propagandna buka da EU nema alternativu.
Da bih pokazao kako je i zašto odnos prema EU u Demokratskoj stranci Srbije dugo i ozbiljno razmatran, kako je izgledala geneza toga odnosa navešću jedno mesto iz knjige Zašto Srbija a ne Evropska unija gde je to možda najbolje i najjednostavnije obrazloženo: „Srbija je posle 2000. godine krenula putem evropskih integracija …i stekla je prilično iskustvo u odnosima sa EU. Dakle, treba podvući činjenicu da nije Srbija unapred odbacila ideju o pristupanju Evropskoj uniji, već je naprotiv u jednom trenutku postojalo široko raspoloženje u javnosti da se ide ovim putem. Šta se onda zapravo dogodilo? Nije prva Srbija promenila odnos prema EU, nego je Brisel suštinski promenio odnos prema Srbiji. Ili da budem određeniji, Brisel je zloupotrebio poverenje koje je u Srbiji postojalo prema EU. Da je Brisel odmah na početku evropskih integracija saopštio da računa na Srbiju bez Kosova kao svoju članicu, niko ne bi imao pravo da govori o zloupotrebi poverenja. Ovako, kada je 2008. godine Brisel stao iza protivpravne odluke o proglašenju jednostrane nezavisnosti Kosova i poslao svoju misiju Euleks na Kosovo, Brisel je bio taj koji je prekršio svoje obećanje da će celovita Srbija ući u EU. Ispostavilo se da Brisel ima na umu samo skraćenu Srbiju kao potencijalnog člana Evropske unije.“
Naravno, ovom osnovnom i dovoljnom razlogu zašto Srbija ne treba da bude član EU mogli bi se dodati i mnogi drugi politički, ali i ekonomski razlozi zašto je za Srbiju članstvo u EU štetno. U Programu razvoja Srbije 2012-2017. Demokratske stranke Srbije obrazlaže se podrobno zašto politika da EU nema alternativu, „politika bezalternativnosti vodi ka ekonomskoj zavisnosti i gubljenju ekonomskog suvereniteta, dok bi politička neutralnost, politika pronalaženja ekonomskih i političkih alternativa mogla da otvori srpskoj ekonomiji nove horizonte, tržišta, partnerstva i savezništva“.
Demokratska stranka Srbije je danas duboko uverena da je pravo ime za političku neutralnost sloboda. Politička neutralnost znači pravo na slobodan ekonomski razvoj Srbije, odnosno to da Srbija u skladu sa svojim interesima sarađuje sa drugim državama. Politička neutralnost znači pravo da Srbija bude slobodna država, odnosno pravo da Srbija sačuva svoju državu i državnu celovitost. To je pravo da joj niko spolja ne može propisivati koje su njene spoljne i unutrašnje granice. Politička neutralnost znači pravo da narod slobodno, bez mešanja spolja, odlučuje o svojoj sudbini, pre svega na izborima. To je smisao političke neutralnosti i to je ono što tu politiku čini državotvornom za razliku od politike da EU nema alternativu.
Tako izgleda naš pređeni dvadesetogodišnji put. Kada smo pre dvadeset godina osnovali Demokratsku Stranku Srbije naša prva reč bila je da demokratsko i nacionalno nisu u suprotnosti nego da jedno bez drugog ne ide. Danas kada govorimo zašto naš cilj treba da bude Srbija a ne Evropska unija, danas kada govorimo zašto je budućnost Srbije u političkoj neutralnosti znamo da ni u čemu nismo odstupili od naše prve reči. Iskustvo državotvorne politike koje smo sabrali prethodnih dvadeset godina predstavlja zalog budućnosti Demokratske stranke Srbije. Možemo biti ponosni na ono što smo uradili za Srbiju, možemo biti ponosni na dvadeset godina naše iskrene borbe za Srbiju i za srpski narod.
Poštovani prijatelji, dvadeset godina u životu jedne stranke predstavlja celu jednu epohu, jednu zaokruženu celinu. Svima koji su iskreno učestvovali u ovoj velikoj borbi i ovom velikom poduhvatu na dobrobit Srbije dugujemo zahvalnost. Dužnost Stranke je da nikada ne zaboravi ljude koji nisu žalili sebe ni velikog truda da Srbiji bude bolje. Još veću zahvalnost Demokratska stranka Srbije duguje onima koji su proganjani i javno omalovažavani samo zbog toga što se nepokolebljivo bore ze velike ideje naše Stranke. Vi, dragi prijatelji dobro znate, da je glavna snaga Demokratske stranke Srbije u načelima naše politike i u tome što smo uspeli da održimo naše jedinstvo. Zato i načela naše politike i jedinstvo Stranke, kao izvor naše snage, moramo po svaku cenu sačuvati.
I na kraju, od srca vam čestitam ovaj naš itekako značajan jubilej. Verujem da smo u Srbiji duboko zasejali dobro seme političke neutralnosti zemlje i da će to seme kada u pravo vreme sazri doneti dobar plod i istinsku dobrobit Srbiji.
Živela Srbija!
Pogledaj vesti o: Vojislav Koštunica
