Izvor: Politika, 13.Jan.2014, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skupa obnova Sovjetskog saveza
Poslednji predsednik Sovjetskog Saveza Mihail Sergejevič Gorbačov predao je 25. decembra 1991. šifre vojnih nuklearnih postrojenja predsedniku Rusije Borisu Nikolajeviču Jeljcinu, čime je, praktično, obznanjen raspad Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR).
Danas, posle 22 godine, aktuelni ruski predsednik Vladimir Vladimirovič Putin namerava da stvari vrati na nekadašnje mesto i obnovi postojanje evroazijskog džina. Uostalom, on je odavno svet uzdrmao svojim stavom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je „raspad SSSR-a bio najveća geopolitička tragedija 20. veka”.
Putin ne namerava da učini korak nazad. Događaj iz 1991. ne samo da je geografski izmenio izgled „Starog” i Azijskog kontinenta, nego je mnogim zemljama omogućio da se prilagode takozvanim zapadnim vrednostima, i da ih u potpunosti prihvate kao svoje. Neko sa više, neko sa manje uspeha. Predsednikova ideja je da se povratkom na staro, u stvari, krene napred – ali zajednički i ubrzanim tempom.
Šef ruske države polazi od činjenice da su Carinska unija (koju zasad čine Rusija, Belorusija i Kazahstan), potom Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), takođe zasnovana u okviru bivših sovjetskih republika, pa i Evroazijska unija, dovoljna osnova da se pojedine nekadašnje članice SSSR-a prihvate zajedničkog posla i zajedničke odgovornosti.
Zapadni analitičari Putinovu ideju, međutim, tumače kao isključivu nameru Moskve da ponovo oko sebe okupi sovjetsku braću. Drugim rečima, savez koji bi bio stvoren kao pandan EU ipak bi počivao na drugačijim postulatima od evropskih. U tome svakako ima istine, ali savez Evropljana se u poslednjim godinama pokazao kao prilično klimava konstrukcija i, što je najgore, podložna svakojakim uticajima sa strane.
Putin upravo to želi da izbegne i zato nije za čuđenje to što njegova inicijativa uključuje i saradnju sa pojedinim osvedočenim evroazijskim autokratama. Kako navodi „Fajnenšel tajms”, cilj Moskve je da izgradi naddržavnu političku strukturu, što sa sobom povlači delimičnu predaju suvereniteta ostalih potencijalnih zemalja članica. A u kontaktima sa evroazijskim liderima pare su te koje najlakše otvaraju svaku bravu. Videlo se to nedavno na primeru Ukrajine, kao i Belorusije. Prva je dobila direktnu pomoć od 15 milijardi dolara, a druga između 7 i 12 milijardi, i to na godišnjem nivou.
Ma koliko bila moćna i raspolagala velikim rezervama svih mogućih energenata, ni ruska kasa nije baš bez dna. I tu bi mogli da se jave problemi. Jer teško je verovati da bi Putin bio spreman da svoju već četrnaestogodišnju popularnost ugrozi usporenjem, pa i smanjenjem, životnog standarda sopstvenih sunarodnika (i birača), zarad dobrobiti žitelja nekih drugih „prijateljskih država”, među kojima je i Egipat za koji je odvojeno 12 milijardi dolara.
Sa druge strane, takav pristup Evroazijskom savezu samo bi dodatno osokolio sve one koji su skloni korupciji, posebno u administrativnom aparatu. A tu bitku Rusija još nije dobila ni na sopstvenom terenu.
Finansijska pomoć drugim državama, naravno, nije ruski izum. Uostalom, kako u svojoj knjizi „Nova spoljna politika SAD” napominje autor Hans Morgentau, „pomoć drugim državama u suštini predstavlja izuzetno efikasno sredstvo za potkupljivanje saveznika, mada je reč uglavnom o bespotrebnom rasipanju sredstava”. I on navodi Egipat kao primer zemlje u koju je Vašington uložio mnogo a dobio vrlo malo.
Obnova pune saradnje bivših sovjetskih republika ipak ima dubokog opravdanja. Reč je pre svega o kompatibilnosti privreda, postojanju neophodne infrastrukture, bescarinskim pogodnostima koje bi uticale na pojevtinjenje „istočnih proizvoda” i na evropskom i drugim svetskim tržištima. Ali postoji i mnogo šta što opterećuje ovaj projekat. U pitanju su, pre svega, lokalni ratovi koji se, kao u Čečeniji ili Dagestanu, vode pod plaštom borbe protiv terorizma, ili spor oko Nagorno Karabaha koji muti odnose Jermenije i Azerbejdžana...
Kako bi se ostvarila ideja ponovnog okupljanja bivših sovjetskih republika, svoju reč moraju da kažu i oni koji su, svojevremeno, činili šta su mogli da rasture ovu veliku zemlju. Tu se pre svega misli na SAD i njene strateške partnere. Ovaj put nije reč o nekom novom mogućem „hladnom ratu”, mada se i oružjem zvecka svakodnevno, ili dizanju novih „berlinskih zidova”. U pitanju je – posao.
Jer ako Zapad već mora da vodi računa o kineskom privrednom bumu, najmanje što bi mu trebalo jeste da se nešto slično pojavi i u okvirima evroazijske zajednice. A takva mogućnost u današnjoj otvorenoj razmeni tehnologija nije ni najmanje isključena.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 13.01.2014.
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin
