Izvor: Politika, 10.Mar.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sila i hipokrizija
Najgore reči o Putinu izgovorili su lideri zemalja koje su poznate po svojoj kriminalnoj besprizornosti u razaranju svakog dela sveta ako je to „u njihovom interesu“
Popularnost Vladimira Putina u Rusiji je na vrhuncu. I u Srbiji predsednik Rusije je postao neka vrsta estradno-političke zvezde, pre svega za tradicionalne obožavaoce, on je prototip mitske ličnosti. To je verzija patrijarhalnog odnosa prema velikoj moći, neka vrsta projektovane patriotske težnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za snagom koja nam nedostaje.
Ukrajina je poslednjih desetak sedmica krajnje rizični poligon za oglede i razumevanje odnosa snaga. Tek će u pisanju novih poglavlja istorije intervencionizma biti jasnije šta ko od velikih dobija a šta gubi u ratnim igrama oko Ukrajine i sa njom. Kako je sve počelo i zbog čega i u kojoj fazi drame će diplomatija uspeti da vrati rusku sablju u korice. Mada, do ovoga časa ona nije upotrebljena.
Pred nama je sasvim nova vrsta vojne intervencije bez krvi, iako je toga bilo u njenoj dramatičnoj snajperskoj predistoriji. Upotreba sile moguća je u svakom času, ali je verovatnije da će topovska završnica biti samo latentni deo psihološkog pritiska. Kao opasna mogućnost koju je Putin samo nagovestio. No i to je nova vrsta preteće diplomatije, realnog odnosa prema apsurdnoj stvarnosti. Upotreba pomalo nastrane teze Klauzevica o ratu kao realnom nastavku politike, odakle i proizlazi logika sile o politici kao realnom uslovu za rat. Bilo koji, pa i ovaj oko nesrećne Ukrajine, koji nije započeo a verujemo i da neće. Bar u dimenzijama u kojima on prerasta u haos i širi se bez kontrole onih koji su ga planirali.
Putin tvrdi da tako nešto nije planirao ali ni isključio, pa je njegova relativno agresivna logika proizvedena isto tako više agresivnim nastupanjem zapadne alijanse prema istoku, nego ugrožavanjem prava ruske zajednice. Mada je i to, u relaciji sa drugim nosiocima moći, sasvim logičan pristup.
U suštini, svaki bi se pohod mogao opravdati istom snagom koja je do pohoda dovela. Istorija vojnih intervencija u poslednje dve decenije ne odmiče se mnogo dalje od traženja apsurdnih, često i trivijalnih razloga za pokretanje žive sile i oružja. Rezultat toga bila su mnoga suluda, nepotrebna, zastrašujuća razaranja. Bez milosti, bez obzira prema bilo kome, prema ljudskim pravima, međunarodnim zakonima, i dobrim običajima rata, ako takvih običaja u ratu uopšte ima.
Pre razmatranja suštine ove priče, ne može se ignorisati Putinova analogija Kosova i Krima. Takva vrsta, inače ne preterano srećne paralele, ovde je različito tumačena. Pre svega kao neka vrsta naknadne podrške Srbiji. „Eto, Putin nas se setio“. A onda i kao krajnje neugodna apologija svetog prava na samoopredeljenje naroda (i manjina, dakle): ako je moglo Kosovo, može i Krim. Ako se odvoji Krim, gotovo je sa Kosovom.
Ta igra sa transferom teritorija tek će se odvijati u budućim konfliktima, jer će kosovski presedan postati merna jedinica za druge, slične, možda i gore primere pokazivanja snage bez mogućnosti slabijih da na bilo koji način odgovore.
Ipak je u ukrajinskoj drami najzanimljivija bila reakcija Zapada. Da je ona okončana na poštovanju hladne diplomatske etikecije i principa obavezne javne zamerke oko ruskog „kršenja međunarodnog prava“, možda bi to bila prava mera. Osim ako evropskim centrima nije zavladala panika oko dileme: šta to Putin, u stvari, namerava? Da li mu je, možda, osećanje velike moći zamaglilo neke vidike, pa će posle (mirnog?) pokoravanja Ukrajine zakoračiti bar malo, bar simbolično prema Zapadu?
Na tom nivou Vašington je, zajedno sa svojim evropskim saveznicima izgubio svaku meru. Čak i ako je orkestar svirao preventivnu žalopojku. Izrečene su optužbe na inače autoritarni Putinov lik i delo, koje su potpuno u neskladu s činjenicom da je na Krimu tek jedna grupa vojnika „bez obeležja“ ispalila nekoliko hitaca u vazduh.
Možda bi, formalno, zbog realne pretnje i gomilanja snaga, pa i relativnog ignorisanja još nekih preventivnih diplomatskih pokušaja, ruski predsednik mogao da istrpi oštre antimilitarne kritike. On jeste vrhovni komandant jedne velike vojske, i ta okolnost ga dovodi do odgovornosti koja je u skladu sa ovlašćenjima.
Ali, najgore reči o Putinu izgovorili su lideri zemalja koje su poznate po svojoj kriminalnoj besprizornosti u razaranju svakog dela sveta ako je to „u njihovom interesu“. Optužba protiv Rusije iz Vašingtona da su u Ukrajini prekršene sve međunarodne norme, upravo je tragikomična parodija principijelnosti, slika dramatične hipokrizije, sunovrat nacionalnih i građanskih vrednosti, uz jaku državničku amneziju Baraka Obame o teškim nedelima njegovih prethodnika.
Videli smo i fizionomije iz 1999. pre svih, najblaže rečeno odurnu Madlen Olbrajt, te ratnu manekenku Kristijan Amanpur, žene koje su sa toliko strasti proizvodile i slavile bombardovanje Srbije i pogibiju nedužnih civila.
Čuli smo kako je Hilari Klinton uporedila Putina sa Hitlerom, zaboravljajući za koga je udata.
Taj nivo nepodnošljivog licemerja, ovde samo ovlašno ilustrovanog, oduzima svaku etičku moć ratobornom lobiju Zapada.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 10.03.2014.
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin
