Izvor: Danas, 15.Jan.2015, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savez Kine i Rusije?
Neki analitičari smatraju da je 2014. počela nova era geopolitike u stilu Hladnog rata. Invazija Vladimira Putina na Ukrajinu i njegova aneksija Krima naišla je na jake ekonomske sankcije Evrope i Sjedinjenih Država, što slabi ruske veze sa Zapadom i budi želju Kremlja da jača svoje veze s Kinom. Pitanje koje se postavlja jeste da li će Rusija uspeti da izgradi pravo savezništvo s Kinom.
To je na prvi pogled ostvarljivo. Teorija o ravnoteži snaga ukazuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << da primat SAD treba da bude anuliran kinesko-ruskim partnerstvom.
Možda je još ubedljivije to što za takvo partnerstvo izgleda postoji istorijski presedan. Kina i Sovjetski Savez su se pedesetih ujedinili protiv SAD. Nakon otvaranja američkog predsednika Ričarda Niksona prema Kini 1972, ravnoteža se promenila, pri čemu su SAD i Kina sarađivale na ograničavanju onoga što su smatrale opasnim usponom moći Sovjetskog Saveza.
Raspadom SSSR okončan je taj defakto savez između SAD i Kine, a započet je proces približavanja Kine i Rusije. Te dve zemlje su 1992. objavile da teže „konstruktivnom partnerstvu“, 1996. su napredovale su ka „strateškom partnerstvu“, a 2001. su potpisale sporazum o „prijateljstvu i saradnji“.
U poslednjih nekoliko godina Kina i Rusija tesno sarađuju u Savetu bezbednosti UN i zauzimaju slične stavove prema regulaciji interneta. Koristile su diplomatske okvire, kao što su BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju da koordiniraju stavove. A Putin je uspostavio dobar poslovni odnos s kineskim predsednikom Si Đinpingom na osnovu nacionalne uskogrudosti koje odlikuju njihove zemlje i želje da se usprotive američkoj ideologiji i uticaju.
Izgleda da napreduje i ekonomska saradnja. Ubrzo nakon aneksije Krima, Rusija je objavila sporazum od 400 milijardi dolara za godišnje snabdevanje Kine sa 38 milijardi kubnih metara gasa na 30 godina, od 2019.
Sporazum između ruskog državnog energetskog giganta Gasproma i Kineske nacionalne naftne korporacije (CNPC) obuhvata izgradnju gasovoda od 4.000 kilometara do kineske provincije Hejlongđijang (gde su pre nekoliko decenija dve zemlje slučajno gotovo započele rat). Iako je prava cena i dalje tajna, izgleda da je Rusija ponudila velike ustupke nakon gotovo deset godina pregovora, da bi se obezbedio uspeh sporazuma.
Štaviše, Gasprom je u novembru objavio okvirni sporazum za dostavu dodatnih 30 milijardi kubnih metara gasa kineskoj provinciji Sinđijang iz zapadnog Sibira na period od 30 godina preko još jednog novog gasovoda. Ako se „istočni“ i „zapadni“ gasovodi završe kako je planirano, 68 milijardi kubnih metara koje oni godišnje dopreme Kini znatno bi umanjili značaj 40 milijardi kubnih metara koje Rusija izvozi svom trenutno najvećem potrošaču Nemačkoj.
To možda ukazuje da se bilateralni odnosi stalno produbljuju. Ali tu postoji jedna začkoljica - gasni sporazumi bacaju svetlo na znatnu neravnotežu u bilateralnoj trgovini, pri čemu Rusija snabdeva Kinu sirovim materijalima, a uvozi kineske proizvođače. A gasni sporazumi ne nadoknađuju izgubljeni pristup Rusije zapadnoj tehnologiji koji joj je potreban da bi razvila pogranična arktička polja i postala energetska supersila, a ne samo kineska gasna stanica.
Zapravo, problemi s kinesko-ruskim savezništvom sežu još dublje. Zbog svog ekonomskog, vojnog i demografskog uticaja, Kina izaziva veliku nelagodu u Rusiji. Razmislite o demografskoj situaciji u istočnom Sibiru gde je šest miliona Rusa, a s druge strane granice 120 miliona Kineza.
Štaviše, ekonomska i vojna moć Rusije opada, dok moć Kine raste. Zabrinutost zbog superiornosti konvencionalne vojne sile Kine verovatno je bar delimično bila motiv da Rusija 2009. objavi novu vojnu doktrinu, eksplicitno zadržavajući pravo da prva upotrebi nuklearno oružje, što je stav koji podseća na hladnoratovsku politiku sile SAD, čiji je cilj bio odvraćanje nadmoćne konvencionalne vojske SSSR u Evropi. Te neravnoteže ukazuju da bi Rusija odolela tesnom vojnom savezništvu s Kinom, čak i dok dve zemlje teže taktičnoj diplomatskoj saradnji koja donosi obostranu korist.
Spremnost Kine da sarađuje s Rusijom takođe ima svoja ograničenja. Razvojne strategije Kine zavise od njene stalne integracije u svetsku ekonomiju, a posebno od pouzdanog pristupa američkim tržištima i tehnologiji. Legitimnost KP Kine zavisi od snažnog ekonomskog rasta i ona neće rizikovati tu strategiju zarad nekog „autoritarnog savezništva“ s Rusijom.
Čak u okviru multilateralnih foruma odnos između Rusije i Kine je daleko od izbalansiranog. Kako je ekonomija Kine veća od ekonomije četiri preostale zemlje BRIKS zajedno, velika je verovatnoća da će inicijative grupe, uključujući razvojnu banku, odražavati neproporcionalni uticaj Kine. Kinesko-rusko savezništvo u 20. veku bilo je proizvod slabosti Kine nakon Drugog svetskog rata i na početku Hladnog rata, a čak je i tada trajalo malo više od jedne decenije. Današnja Kina je jaka i mala je verovatnoća da će se previše približiti Rusiji čiji je pad ubrzan zbog loše procene njenog lidera.
Istorija se najverovatnije neće ponavljati. A suprotno Putinovim nadama, 2014. neće biti upamćena kao godina uspešne ruske spoljne politike.
Autor je profesor na Univerzitetu Harvard
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin, Rat u Ukrajini
