Izvor: Politika, 03.Okt.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rusija gleda na sever
U Moskvi su svesni potencijalne važnosti ledom prekrivenog prostora na severnoj polulopti naše planete, i odlučni su da u njegovoj podeli igraju ključnu ulogu
Rusija je u potpunosti saglasna da Arktik ne sme da se pretvori u još jednu jabuku razdora na međunarodnom planu. Ali, od svojih interesa u vezi sa energetski najperspektivnijim delom severne Zemljine polulopte, definitivno, neće odustati. To proizilazi iz izjava svih ruskih političara, od predsednika Dmitrija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Medvedeva i premijera Vladimira Putina, pa do ministara i članova vlade.
„Arktik je za Rusiju od strateškog značaja, i kao takav trebalo bi da postane osnova razvoja ruske privrede u 21. veku”, izjavio je nedavno predsednik Medvedev dodavši: „Dužni smo da dokažemo da imamo pravo na svoj deo naftnih i gasnih rezervi, kao i rezervi dragocenih metala i uglja koje postoje na ovim prostorima”.
Rusija je pravo interesovanje za nepristupačne, večito zaleđene prostore Arktika, praktično, počela da iskazuje još u sovjetsko doba, tačnije, pred kraj vladavine Josifa Visarionoviča Staljina. U tim davnim vremenima ovaj prostor je imao tek vojni značaj. Jer, kako se tada mislilo, rat sa ljutim prekookeanskim protivnikom Sjedinjenim Američkim Državama bio je – neizbežan. Na Čukotki i Kamčatki počela je ubrzana izgradnja vojnih baza. Sasvim s razlogom, pošto ni Amerikanci nisu sedeli skrštenih ruku. Oni su, naime, još četrdesetih godina na Grenlandu postavili svoje baze za kontrolu okolnog morskog i vazdušnog prostora...
Istraživanje negostoljubivih ledenih širina tražilo je i vreme i novac, a svega toga u sovjetskoj i današnjoj Rusiji nije bilo baš previše. Veliki korak napred napravila je u avgustu 2007. ekipa istraživača Artura Čilingarova koja se spustila na dno Severnog ledenog mora i tamo, kao što je i običaj, pobola rusku zastavu. Time je potvrđeno i da je ovaj, do tada ničiji prostor, potpao pod rusku nadležnost. Ali, bila je to, u neku ruku i specifična politička podvala. Jer, u Čilingarovoj ekspediciji bila su i dvojica naučnika iz Švedske i Australije. Njima, međutim, nije bilo omogućeno da postave zastave svojih zemalja. U svakom slučaju, cilj ekspedicije je bio da pokaže da je mesto na kojem je pobodena ruska zastava, u stvari, produžetak ruske obale i kao takav i pripada ovoj velikoj državi.
Sličan poduhvat preduzeo je nedavno i premijer Putin kada je posetio granični punkt „Nagurskaja”, najsevernije rusko vojno utvrđenje i najseverniji granični punkt u svetu, ustanovljen još 1981. godine. „Najdublji geopolitički interesi Rusije vezani su za Arktik”, rekao je tada Putin. „Upravo ovde se obezbeđuju sigurnost i odbrambena sposobnost naše zemlje, u arktičkim širinama nalaze se baze naše flote, maršrute kojima patroliraju naši avioni dugog dometa, ovde su i naši ekonomski interesi...”
Da Rusija ozbiljno misli kada naglašava svoje pravo na veliki deo arktičke teritorije potvrdio je i ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu izjavom da je Rusiji, više nego ikada ranije, potrebna, kao se izrazio – „nacionalna geografija, geografija nacionalnih interesa”. Prema procenama naučnika kontinentalni deo Arktika mogao bi da sadrži najmanje četvrtinu svetskih rezervi nafte i gasa. Onome ko se dokopa tog blaga, bila bi na duži period obezbeđena prednost u najvažnijoj svetskoj trci – energetskoj.
Rusija je još 1982. potpisala Konvenciju UN o morskom pravu kojom se potvrđuje da ovaj deo sveta, osim teritorijalnih voda koje se pružaju u dužini od 21,5 kilometara od obale svake primorske zemlje, pripada kompletnom čovečanstvu. Njeni naučnici sada pokušavaju da dokažu da arktički grebeni Lomonosova i Mendeljejeva predstavljaju geološki produžetak ruske severne obale. Ukoliko bi i ostali pretendenti na arktičko blago pristali na ovakvo rešenje, Rusija bi mogla da računa na prostor od oko 1,2 miliona kvadratnih kilometara na kojem bi mogla da obavlja podvodna i druga istraživanja. Prema računici koju su izveli naučnici, to bi iznosilo do 18 procenata podmorja Severnog ledenog okeana.
Podsetimo, sredinom prošlog meseca u Murmansku, Rusija i Norveška su potpisale dogovor o razgraničenju morskih prostranstava i saradnji u Barncovom moru i Severnom ledenom okeanu. A pomenuti pregovori vođeni su punih 40 godina.
Slobodan Samardžija
----------------------------------------------
Ko će sve uzeti ono što se krije ispod arktičkog leda
Krajnji sever Zemljine polulopte dospeo je ovih dana u centar pažnje svetske javnosti kada je u Moskvi na međunarodnoj konferenciji prvi put jasno „otkriveno“ da je više zemalja, čija državna teritorija zahvata delove „večitog arktičkog snega i leda“, zainteresovano da u što skorije vreme krene u istraživanje i eksploataciju Arktika. Međutim, takva mogućnost, kakvu već najavljuju Rusija, Kanada, SAD, Norveška, Danska i (potencijalno) Island, prema procenama stručnjaka, mogla bi da dovede planetu do nesagledivih posledica – od katastrofalnih klimatskih promena pa sve do novog velikog rata.
„Da već nismo imali frazu hladni rat, mi bismo sada morali da je upotrebimo kako bismo opisali borbu koja upravo počinje radi ovladavanja bogatim izvorima Arktičkog okeana“, navodi „Blumberg“ na početku komentara o nesvakidašnjoj „trci“ velikih sila da se što pre dokopaju blaga koje u svojim dubinama skriva Arktik.
I ne samo to – pored ogromnih zaliha nafte (Britiš petroleum je prošlog septembra procenio da se u regionu „najverovatnije“ nalaze rezerve od oko 200 milijardi barela ekvivalenta nafte), plina i drugih dragocenih minerala, za sve države izuzetno je primamljiva i mogućnost da ovladaju i novim najkraćim putem od Evrope do Azije, čime bi pokrenuli i veoma unosan „arktički turizam“. Tačnije, usled globalnog zagrevanja i ubrzanog topljenja leda, pomorcima se postepeno „otvara“ najkraća linija između Rusije i Kanade, a za koju je islandski predsednik Olafur Ragnar Grimson već oduševljeno rekao da je u pitanju pravi „arktički Panamski kanal“.
U tom pogledu za istraživanje i eksploataciju svakako najzainteresovanije su kompanije Britiš petroleum i ruski Gasprom, ali i mnoge druge ne bi imale ništa protiv da dođu do makar dela bogatog kolača.
„Sve je to pravo ludilo“ koje bi planetu moglo skupo da košta i to jednostavno „nije vredno rizika“, navode stručnjaci koji smatraju da bi „trebalo odmah i u potpunosti zaustaviti eksploataciju Arktika“ pre nego izbije kakva katastrofa.
Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da je zbog ovog prebogatog regiona, svet (ili pre njen krajnji sever koji podrazumeva dve vodeće sile današnjice i nekoliko evropskih zemalja) već „uleteo“ u geopolitički konflikt.
„Veoma je značajno sačuvati Arktik kao zonu mira i saradnje“, poručio je ruski premijer Vladimir Putin na međunarodnoj konferenciji. „Nemam ni najmanje sumnje da sva pitanja, uključujući i ona koja se odnose na Arktik, mogu biti rešena u duhu partnerstva“, istakao je još Putin čime je odbacio i najmanju mogućnost da se u budućnosti vodi nekakva „bitka za Arktik“, navodi Bi-Bi-Si.
Ipak, činjenica je da je upravo Rusija ta koja najviše pritiska i ulaže ogromne sume novca kako bi obezbedila naučne i geografske dokaze da je sporna teritorija (prvenstveno podvodni Lomonosovljev greben) njena i kako bi pred Ujedinjenim nacijama dobila podršku, koju zbog nedostatka dokaza 2001. godine nije dobila, da svoju severnu granicu proširi što je dalje moguće na Arktik, čime bi stekla prednost pred ostalim konkurentima.
Međutim, nije Rusija jedina – tako Kanada planira da iste godine kad i Rusi (2013) preda UN svoj zahtev za proširenje, a takav plan postoji i u Danskoj. „Ukoliko i nekoj od ovih zemalja pođe za rukom da dokaže vlasništvo“ nad Lomonosovljevim grebenom kao „podvodnim nastavkom njene kontinentalne ploče“, prema međunarodnom pravu ona će imati „pravo na neometanu eksploataciju prirodnih resursa na dnu mora i ispod njega do 200 nautičkih milja (370 kilometara) od njenog kopna“, navode mediji. „A ukoliko kontinentalna ploča ide i dalje od toga, zemlja mora da pruži dokazni materijal komisiji Ujedinjenih nacija koja će posle toga dati svoje preporuke za određivanje odgovarajuće granice“.
Svakako, bogatstvo Arktika privlačno je i za vlade SAD, Norveške i Islanda, bez obzira na to što sve one ne planiraju (niti za to imaju osnova) da dokazuju vlasništvo nad nekada potpuno nepristupačnim okeanom. Međutim, i one se na sve moguće načine trude da uspostave nadležnost nad delovima Arktika, kako bi ove zemlje učestvovale u budućoj eksploataciji „četvrtine neotkrivenih svetskih zaliha nafte i gasa“, ističe londonski „Tajms“.
„U principu, niko ne zna ko poseduje Arktik. Kada je to bio samo veliki blok leda nikome do njega nije bilo stalo. Ali sada kada je novac u pitanju, pola sveta podnosi svoje zahteve“. To možda ne bi bilo opasno, upozorava ponovo „Blumberg“, da slična situacija nije postojala krajem 19. veka kada su se vodeće evropske države takmičile za kontrolu resursa i trgovačkih puteva u Africi i Aziji.
„Priča se završila Prvim svetskim ratom. Sada nastaje sličan rizik da će zbog jurnjave da se obezbedi kontrola nad Arktikom izbiti još jedan veliki konflikt. Čak i da ne dođe do toga, ambicije država zatrovaće njihove međusobne odnose u narednim godinama“.
Ostaje sada da se vidi kojim putem će svet krenuti. Da li će prevagnuti želja za sticanjem još koje „šake dolara“ ili će proraditi zdrav razum – niko sa sigurnošću ne može da kaže. „Blumberg“ zato poručuje: „Jedini način je zabraniti miniranje i bušenje Arktika. Za nekoliko novih barela nafte, to jednostavno nije vredno rizika“.
Radmila Škorić
objavljeno: 04/10/2010
