Izvor: Politika, 08.Apr.2013, 13:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putin mora da promeni Rusiju
Oštriju zakonsku regulativu podržava samo 40 odsto građana Ruske Federacije, dok većina traži dalju demokratizaciju društva
Ruski predsednik Vladimir Putin spreman je da iz osnove izmeni politički sistem u Ruskoj Federaciji, preneo je prošle nedelje američki list „Kriščen sajens monitor”. Autor Fred Veir piše da bi trenutno vladajuća partija Jedinstvena Rusija trebalo da bude skrajnuta u drugi plan, dok bi na njeno mesto došla nova organizacija, formirana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u, kako se navodi, „istočnonemačkom stilu” i pod najverovatnijim nazivom – Opšteruski narodni front. Ovo bi omogućilo Putinu, kao nesumnjivom budućem lideru nove organizacije, da pod svoju kontrolu stavi i one delove ruskog političkog života koji su sada, koliko-toliko van njegovog domašaja.
Autor podseća i da je bivša Istočna Nemačka, za razliku od Sovjetskog Saveza, zvanično, bila višepartijska država, mada je kontrolu nad svim što se u njoj dešavalo imao upravo – Opštenarodni front. Da li je, saglasno sa ovim, procena američkog lista adekvatna političkim dešavanjima u Rusiji svakako inicira spekulacije. Ipak, jedno je nesumnjivo: rusko društvo se u poslednje vreme suočava sa ozbiljnim izazovima na unutrašnjem planu.
Da politička situacija u Rusiji nije onakva kakvu bi želeli njeni građani potvrđuje i najnovija analiza Centra za političke tehnologije. Prema pisanju medija, u dokumentu zasnovanom na rezultatima najrazličitijih socioloških istraživanja u periodu 2011–2012, oštriju zakonsku regulativu podržava samo 40 odsto građana. Većina traži dalju demokratizaciju društva. Jedan deo ispitanih (38 odsto) naklonjen je razvoju prema obrascima sa zapada. Nasuprot njima su oni (13 odsto) koji bi se radije okrenuli malo tvrđim iskustvima iz sovjetskih vremena, dok još 18 odsto ispitanih smatra da zemlju iz krize može da izvede samo autoritarni režim i, kako se ističe – „čvrsta ruka”.
Druga muka je sve vidljiviji zastoj u ekonomskom napretku države, koja je kao članica BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika), ubrzano stremila ka jednoj od vodećih pozicija u globalnoj ekonomiji. Buran ekonomski rast, zasnovan na povoljnoj ceni energenata koje Rusija poslednjih godina štedro izvozi na svetska tržišta, nije praćen u pravoj meri i strukturnim promenama u ostalim privrednim sektorima.
Takođe, ispostavilo se da je divlja privatizacija, koju je promovisao prvi predsednik moderne Rusije Boris Jeljcin, umesto da zemlju izvede iz tehnološkog ćorsokaka koji je nasledila iz sovjetskih vremena, donela više štete i doprinela velikom otoku kapitala. Ovo je nastavljeno i po odlasku Jeljcina sa predsedničke funkcije, tako da je Rusija do danas ostala jedna od zemalja sa „najprobušenijim džepovima”.
Sve pomenuto dešava se u okolnostima koje ne trpe oklevanje. Kina, sa jedne, i SAD, sa druge strane, ne dozvoljavaju uljuljkivanje u lagodnost obezbeđenu samo na račun sirovina izvađenih iz zemaljskih dubina.
Ipak, ono što je u poslednje vreme najviše ozlojedilo žitelje Rusije je saznanje da njihovi državni činovnici sve manje opravdavaju poverenje dobijeno na izborima. Afere se množe, a nedavni šok koji je usledio zbog finansijskog kraha Kipra na najgrublji način je Rusima predočio da njihovi zastupnici u državnoj Dumi, mnogobrojnim ministarstvima i ostalim državnim institucijama, po bankama izvan domovine drže pozamašne svote para. Ničim oporezovanih.
U priču o basnoslovnim ulozima u stranim bankama upletena je čak i supruga vicepremijera Igora Šuvalova. I sve to u situaciji kada Putin pokreće zakonsku akciju kojom sve nevladine i humanitarne organizacije, finansirane neruskim novcem, smešta u koš – „stranih agenata”.
Ovo navodi na dve misli: ili pomenuti činovnici ne veruju sopstvenoj državi, ili od nje imaju šta da sakriju. Kako god bilo, imati na jednoj strani „bele okovratnike” lakome na pare van granica otečestva, a na drugoj nevladine organizacije kojima se „kontakt” sa parama iz inostranstva računa u nedopustivi greh, nije dobitna kombinacija. Zbog toga je dilema – okretanje zapadnoj demokratiji ili povratak „čvrstoj ruci” – sasvim na mestu. Jer Rusija je, u sovjetska vremena, a potom i tokom vladavine poslednjeg predsednika SSSR-a Mihaila Gorbačova i njegovog novoruskog naslednika Borisa Jeljcina, na neki način, okusila gorak hleb i sa jedne i sa druge trpeze.
Eventualnim stvaranjem Opšteruskog narodnog fronta, dakle pribegavanjem čvršćem upravljanju, Putin će možda uspeti da prevaziđe sve gore pomenute probleme, ali to će biti samo privremeno, i nedvosmisleno će od njega stvoriti lidera kojeg neće imati ko da zameni. To je, na neki način, moglo da se oseti i tokom četiri godine (2008–2012) kada je zemlju kao predsednik predstavljao Dmitrij Medvedev. A Rusiji je takvo stanje i te kako dobro poznato.
Sa druge strane, čak i onaj deo ruske demokratije koji je iskazan kroz slobodne višepartijske izbore za Dumu, pokazao se kao nefunkcionalan. Tamošnji političari, jednostavno, više vole pare od mozganja nad problemima. A posebno ako su te pare sklonjene podalje od poreskih organa u domovini.
Možda bi Putin, pre svega na tom planu, trebalo nešto da uradi.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 08.04.2013.
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin
