Izvor: Politika, 26.Feb.2013, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Politibiro” za Putina
Rusija stoji pred značajnim promenama, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu, a to traži ljude koji nisu već „izašli na loš glas”
Ruska politička scena se uskomešala. Deputati Državne dume, jedan za drugim – podnose ostavke. Samo u prošloj nedelji na takav korak odlučila su se tri parlamentarca. Svi iz vladajuće partije – Jedinstvene Rusije. I to ni godinu dana nakon što se Vladimir Putin vratio na mesto predsednika države (7. maja 2012). >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Talas ostavki usledio je u okviru kampanje po kojoj ni jedan deputat najvišeg zakonodavnog tela u Rusiji ne bi smeo da ima imovinu ili bankarske račune izvan otadžbine. A, kako se ispostavilo, ono što pojedini parlamentarci poseduju, daleko od domašaja ruskih poreznika, penje se na – desetine miliona američkih dolara. Po čoveku. Spominju se i primeri: Vladislav Tretjak, bivši hokejaš, poseduje apartman u Majamiju (SAD), Andrej Isajev poseduje nekretnine u Nemačkoj, Vadim Bulavinov je čak dospeo i na „Forbsovu” listu najbogatijih.
Koji su razlozi da takvi sede u Državnoj dumi, čuje se često u javnosti.
Kampanja je kampanja, ali da su se pomenuti dobrostojeći deputati i do sada vodili etičkim principima, ne bi ni dospeli u najviše ešalone vlasti. Upravo stoga, opšte je mišljenje da su se „obeleženi” pripadnici Jedinstvene Rusije na ostavke odlučili, ne zarad partijske discipline, već stoga što im je signal za povlačenje stigao – iz Kremlja.
Rusija spada u države koje se često nalaze na listama onih čiji činovnici, bez obzira na položaj u službi, spadaju u – najkorumpiranije. Tamošnji blogeri i slični učesnici neformalnih institucija za odbranu slobode informacija, razotkrili su mnoge slučajeve korupcije, posebno one među najodgovornijim službenicima. Država je, prosto, naterana da reaguje. Doduše, u prvi mah protiv blogera, a onda ipak i protiv druge strane.
Kako komentarišu analitičari, uočljivo je da kremaljska administracija već nekoliko meseci sprovodi odlučnu antikoruptivnu kampanju. Ali ne samo zbog potrebe da se to zlo što je moguće više iskoreni, već i sa ciljem jačanja rejtinga predsednika Putina.
Sve pomenuto dešava se u trenutku kada se sve učestalije prave analize šta Rusiju čeka u budućnosti. A na tom planu jedna od prvih dilema jeste: da li će se Vladimir Putin kandidovati i za četvrti mandat, ili će predsedničku ulogu prepustiti „nekome od poverenja”.
Svojevremeni eksperiment sa Dmitrijem Medvedevom, koji je Rusiju vodio od 2008. do 2012, nije pokazao baš najbolje rezultate. Sličnu omašku Putin niti želi, niti sme da ponovi. Kraj tandema Putin–Medvedev prognoziran je još u avgustu prošle godine.
Rusija stoji pred značajnim promenama, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. Vremena za odlaganje nema. A to traži nove ljude, pre svega one koji nisu već „izašli na loš glas”, ali i nove ideje, novu snagu, sve ono što bi, kako se navodi, moglo da pomogne aktuelnom predsedniku u održavanju uzlaznog privrednog trenda i očuvanju globalne strateške moći države.
U tom smislu u ruski politički rečnik ponovo se uvukla reč – „politbiro”, toliko karakteristična za bivša sovjetska vremena. Doduše, u ovoj novoj varijanti obogaćena je informatičkim dodatkom – 2.0. I ovde se, takođe, spominju konkretna imena: Sergej Šojgu, Igor Sečin, Sergej Čemezov, Sergej Vanov, Vjačeslav Olodin, Jurij Kovaljčuk, Genadij Timčenko, Sergej Sobjanin, Dmitrij Medvedev, sve ljudi iz najviših krugova vlasti.
Upravo među pomenutima trebalo bi tražiti, eventualnog, Putinovog naslednika, ali i budućeg premijera. Pod uslovom da šef države odluči da odigra slično kao što je uradio po isteku drugog predsedničkog mandata 2008. Najbliži premijerskom zvanju za sada su aktuelni gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin i ministar odbrane Sergej Šojgu. Ipak, kako prenosi agencija Njuzru, šansu imaju i bivši ministar finansija Aleksej Kudrin i Mihail Prohorov, predvodnik partije Građanska platforma.
U svakom slučaju, ono što predstoji Putinu jeste da balans snaga u okviru „politbiroa” održava takvim da bilo koja odluka koju donese on sam, a pogotovo u vezi sa njegovim budućim statusom, ne bude dezavuisana sa strane ovog „skupa moćnih”.
Nejaki Medvedev odgovarao je Putinu kao međupotez za povratak na vlast. Ipak, teško je verovati da je i sam očekivao da će njegov pulen iskazati takvu nesnalažljivost u međunarodnim odnosima. Podsetimo, u okviru programa „resetovanja odnosa” između Rusije i SAD, Medvedev je dao sve što je mogao. Zauzvrat, za Rusiju nije dobio – ništa. Ni njegovo potonje postavljanje na mesto premijera nije dalo rezultat koji je Putin očekivao. Nije stoga čudno što je moguće prekomponovanje vlade sve češća tema razgovora u ruskim političkim krugovima.
Činjenica da je Putin krenuo u raščišćavanje računa sa onim članovima vlade koji, iz bilo kog razloga, nisu izvršili zadate im obaveze, ili su to učinili traljavo, pa i zarad lične koristi, ukazuje da predsednik ne želi za sobom da ostavlja nikakve repove.
Okolnosti na spoljnopolitičkom planu, slabljenje uticaja Evrope i SAD, uz istovremeno jačanje Kine u globalnim dešavanjima, govore da se i geografski raspored izazova za budućnost ubrzano menja. A ta nova igra traži učesnike od formata. Medvedev, svakako, nije spreman da igra u takvoj ligi.
Putin borbu protiv korupcije, a posebno u redovima njegove partije, smatra ključnom za dobijanje odrešenih ruku da i dalje vodi državu. Na svoj način, i bez obzira na to da li će to činiti u četvrtom predsedničkom mandatu, ili iz senke, kao u vreme kada je u Kremlju stolovao Medvedev.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 26.02.2013.
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin
