Izvor: Vostok.rs, 05.Maj.2025, 00:02
Dakle, Severnokorejci su se borili za Rusiju. Šta se time zapravo menja?
Tokom izveštaja održanog 26. aprila 2025. godine ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, načelnik Generalštaba Valerij Gerasimov naveo je da su u Kurskoj oblasti vojnici Korejske narodne armije (KNA) delovali rame uz rame sa ruskim vojnicima.
„Vojnici i oficiri Korejske narodne armije, ispunjavajući borbene zadatke rame uz rame sa ruskim vojnicima, pokazali su visok profesionalizam, izdržljivost, hrabrost i junaštvo u borbi prilikom odbijanja ukrajinske invazije“, izjavio je Gerasimov.
Narednog dana, Centralna vojna komisija Radničke partije Koreje izdala je saopštenje u kojem je navedeno da „pobedonosno okončanje operacije oslobađanja delova Kurske oblasti predstavlja trijumf pravde nad nepravdom i novo poglavlje u istoriji koje pokazuje snažan vojni savez između DNRK i Rusije – najviši strateški nivo savezničkih i bratskih odnosa između naroda dveju zemalja“.
Navodi se da je odluku o raspoređivanju jedinica DNRK doneo Kim Džong Un na osnovu odredaba Sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu između Rusije i DNRK.
Dana 28. aprila predsednik Rusije Vladimir Putin lično je pomenuo borce KNA: „Ruski narod nikada neće zaboraviti podvig korejskih specijalaca. Uvek ćemo odavati počast korejskim herojima koji su dali svoje živote za Rusiju, za našu zajedničku slobodu, rame uz rame sa svojom ruskom braćom po oružju“, navedeno je u saopštenju na sajtu Kremlja. Putin se zahvalio Kimu Džong Unu na slanju trupa kao podrške u ratu sa Ukrajinom, obećavši da će njihovo bilateralno prijateljstvo, kovano na bojnom polju, nastaviti da jača.
Južna Koreja i Sjedinjene Američke Države odmah su osudile raspoređivanje severnokorejskih trupa u Rusiji, nazvavši to kršenjem rezolucija Saveta bezbednosti UN koje zabranjuju vojnu saradnju sa Pjongjangom. Seul je optužio Severnu Koreju da ismeva međunarodnu zajednicu i pozvao na hitno povlačenje trupa iz Rusije. Portparol Stejt departmenta SAD okrivio je „Severnu Koreju“ i druge treće zemlje za „produžavanje rata između Rusije i Ukrajine“, dodajući da moraju prestati i raspoređivanje severnokorejskih trupa u Rusiji i svaka ruska nadoknada za tu podršku.
Kako se sve odvijalo
19. juna 2024. godine Vladimir Putin i Kim Džong Un potpisali su Sporazum o sveobuhvatnom partnerstvu između Ruske Federacije i Demokratske Narodne Republike Koreje. Član 4 tog sporazuma predviđa hitnu vojnu pomoć svim raspoloživim sredstvima u slučaju da se „jedna od strana nađe u ratnom stanju usled oružanog napada od strane jedne ili više država“. Kako je naglasilo Ministarstvo spoljnih poslova Rusije, ova odredba predstavlja „iskljčivo odbrambeni stav“. Iako su zapadni i južnokorejski mediji odmah počeli da raspravljaju o mogućnosti vojne intervencije, pozivanje na „ratno stanje“ podrazumevalo je vrlo precizno definisanu vrstu konflikta.
U ranim jutarnjim satima 6. avgusta 2024. godine, Oružane snage Ukrajine napale su Kursku oblast, što je promenilo tok ruske kampanje i stvorilo uslove za obraćanje Pjongjangu za pomoć – teritorija „jezgra“ Ruske Federacije našla se pod agresijom.
1. novembra 2024. godine, tokom pregovora u Moskvi sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom, ministarka spoljnih poslova DNRK Čoe Son-hui zvanično je prvi put potvrdila da Pjongjang pruža pomoć Moskvi: „Od samog početka specijalne vojne operacije, uvaženi drug predsednik državnih poslova Kim Džong Un naložio je da nepokolebljivo i snažno podržimo i pomognemo ruskoj vojsci i ruskom narodu u njihovom svetom ratu, bez obzira na druge.“
Iste te nedelje, sporazum je ratifikovan. Veruje se da je upravo u tom periodu Kim Džong Un zaključio da „ratna situacija u nastajanju ispunjava uslove za aktiviranje Člana 4 Sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu između DNRK i Ruske Federacije“, i doneo odluku da u rat uključi oružane snage Severne Koreje, obavestivši rusku stranu o svojoj odluci.
Ubrzo potom, prvi borci Korejske narodne armije pojavili su se na ruskim poligonima za obuku. Tačan broj vojnog osoblja nije poznat, ali prema procenama Nacionalne obaveštajne službe Južne Koreje, više od 10.000 vojnika poslato je u Rusiju u jesen 2024. godine, a još 3.000 tokom zime 2025. godine. Imajući u vidu verovatnu rotaciju snaga, ovo se ne smatra velikim brojem.
Istovremeno, određenog momenta, ruske vlasti su prestale da potvrđuju ili demantuju informacije o prisustvu severnokorejskih snaga, dosledno izbegavajući direktne odgovore. U ukrajinskoj propagandi, tema Severne Koreje počela je da dobija na značaju već početkom oktobra.
24. aprila 2025. godine, vodeći list DNRK Rodong Sinmun objavio je članak posvećen šestoj godišnjici prvog samita između Vladimira Putina i Kima Džong Una. U članku je navedeno da je Sporazum o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu stvorio „garanciju za očuvanje mira i bezbednosti na evroazijskom kontinentu“. Dodatno je naglašeno da „DNRK i Rusija jačaju saradnju, zajednički unapređuju odbranu od nerazumnih zavera neprijateljskih snaga i gradiće novi svet zajedno, zasnovan na ovom sporazumu“.
Zašto su severnokorejske snage poslate u Kursku oblast
Ako zanemarimo zapadni propagandni narativ prema kome „situacija na frontu ide toliko loše da Moskva ne može da uspe bez pomoći saveznika“, i bez pristupa poverljivim informacijama, mogu se izdvojiti dva međusobno povezana razloga za ovu odluku.
Prvi razlog tiče se načina na koji Rusija vodi vojnu operaciju. Sa ciljem da se minimiziraju ratna opterećenja društva i uključi što manje ljudi koji u to nisu voljni da učestvuju, rusko rukovodstvo nastoji da razdvoji vojnu operaciju i civilni život — izbegava mobilizaciju i vodi rat na istrošavanje, trudeći se da sačuva sopstveno ljudstvo što je više moguće. Takav pristup čini kampanju dugotrajnom i sporom, dok za postizanje odlučujućih uspeha trebaju dodatni, dobro pripremljeni ljudski resursi.
Drugi razlog proizilazi iz Člana 8 Sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu između Rusije i DNRK: „Strane će uspostaviti mehanizme za sprovođenje zajedničkih aktivnosti usmerenih na jačanje odbrambenih sposobnosti u interesu sprečavanja rata i obezbeđivanja regionalnog i međunarodnog mira i bezbednosti.“
Jedan od nedostataka Korejske narodne armije (KNA) jeste nedovoljna obučenost i pripremljenost za specifične zahteve savremenog ratovanja, što je postalo očigledno tokom ruske vojne operacije. KNA ima određenu reputaciju i niz prednosti, ali ta reputacija uglavnom počiva na narativima iz prošlosti i/ili demonstracijama pojedinačnih borilačkih veština — prikazima koji ne moraju da se poklapaju sa veštinama neophodnim za preživljavanje u savremenom borbenom okruženju, gde je važnije znati izbeći FPV dron nego razbiti ciglu glavom.
Uprkos svojim prednostima, KNA nema iskustvo u onom tipu savremenog ratovanja koje ruska vojska trenutno stiče.
Pored toga, nedostatak resursa — izazvan ekonomskom izolacijom i posledicama takozvanog „Teškog marša“ — doveo je do hronične nestašice goriva i rezervnih delova, što sprečava KNA da redovno sprovodi velike vežbe u svim rodovima vojske, poput onih koje se održavaju u Južnoj Koreji ili u okviru zajedničkih američko-južnokorejskih manevara. Takođe ne postoje poznati podaci o redovnim štabnim vežbama usmerenim na sistematsku obuku oficira i generala za potrebe modernog rata.
Naravno, nedostatak stvarnog borbenog iskustva karakterističan je i za Severnu i za Južnu Koreju (jedine zemlje koje su u 21. veku u kontinuitetu bile uključene u vojne sukobe su Rusija, SAD i Izrael). Ipak, takve okolnosti mogu dovesti do nedovoljnog razumevanja — posebno na srednjem i nižem nivou — zahteva savremenog ratovanja, iako je Kim Džong Un, koji je prošao vojno obrazovanje, svestan šta znači voditi rat u moderno doba.
Zato je vojna saradnja između Rusije i DNRK imala za cilj da KNA stekne praktično iskustvo, pri čemu je njihovo angažovanje u Kurskoj oblasti služilo kao neka vrsta završne prakse. U početku je fokus bio na obuci na poligonima, upoznavanju s novim oružjem i ažuriranim procedurama (na primer, pojava dronova je izmenila prethodnu standardnu reakciju na naredbu „vazduh!“, koja se ranije odnosila na bombardere). Tek nakon toga je ovo iskustvo učvršćivano u borbenim uslovima. Tvrdi se da je čak i njihovo uključivanje na liniju fronta bilo postepeno, počevši od zadataka u pozadini.
Važno je naglasiti da, iako se vojna operacija odvija na više frontova, severnokorejske snage nisu prelazile „stare“ granice Rusije. Po mišljenju autora, to se desilo iz nekoliko razloga.
Prvo, pravni osnov za učešće vojske DNRK u borbenim dejstvima utvrđen je Sporazumom o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu. Član 4 ovog dokumenta izričito navodi da, u slučaju oružanog napada na jednu od strana, druga strana ima obavezu da odmah pruži vojnu i drugu pomoć svim raspoloživim sredstvima. Odbijanje napada na teritoriju osnovne ruske države potpada pod tu definiciju.
Drugo, ova ograničenost smanjuje mogućnosti ukrajinske propagande da predstavi „zločine nad civilima“ ili da pokuša zarobljene severnokorejske vojnike iskoristiti u medijske svrhe ili za prelaženje na drugu stranu.
Treće, mali broj vojnika i ograničen obim njihove misije pomogli su da se izbegne niz problema i rizika koji bi se javili da je saradnja bila organizovana na drugačiji način.
Brige koje se nisu ostvarile
Koji su problemi uglavnom izbegnuti? Počnimo od tehničkih izazova integracije Korejske narodne armije (KNA) u redove Oružanih snaga Rusije.
Raspoređivanje velikog, u potpunosti stranog kontingenta u zonu borbenih dejstava – posebno ako bi bili uvedeni u borbu bez prethodne pripreme – izazvalo bi brojne administrativne, logističke i čak komunikacione poteškoće, naročito zbog velikog broja prevodilaca koji bi bili potrebni za efikasnu komunikaciju i koordinaciju, ne samo na nivou komande već i „na terenu“. Međutim, s obzirom na mali broj severnokorejskog kontingenta, ti problemi su rešavani na licu mesta.
Činjenica da su Severnokorejci imali sopstveni sektor operacija pomogla je da se izbegne rizik da KNA bude korišćena kao sredstvo za rešavanje unutrašnjih problema. Da su severnokorejske jedinice bile podređene ruskim formacijama i stavljene pod rusku komandu, ruski komandanti mogli bi se naći u dilemi pri sprovođenju operacija koje bi verovatno dovele do značajnih gubitaka: da li da pošalju svoje vojnike ili dobro pripremljene strane snage?
Svi su bili svesni tog problema, i nije slučajno što je neprijateljska propaganda aktivno širila narativ da se Severnokorejci koriste kao topovsko meso. U međuvremenu, sticanje efektivnog borbenog iskustva kao jedinica moguće je samo kroz rotaciju nakon što se dostigne prihvatljiv prag gubitaka. Jedinica koja pretrpi prekomerne gubitke nije u stanju da prenese iskustvo novopridošlim snagama ili po povratku u svoje stalne baze.
Ipak, čini se da su se ruske vlasti opredelile za drugačiju strategiju: Severnokorejcima je dodeljen sopstveni sektor, u kojem su delovali manje-više samostalno.
Postojala je i bojazan kako će rusko društvo reagovati na severnokorejsku pomoć.
Iako Član 20 Sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu konkretno predviđa „jačanje koordinacije u suprotstavljanju dezinformacijama i agresivnim informacionim kampanjama“, značajan deo ruske javnosti i dalje je pod uticajem dugogodišnje antipjongjanške propagande, a slika Severne Koreje u javnom mnjenju ostaje prilično odbojna.
U tom kontekstu, protivnička strana je računala na reputacionu štetu za rusko rukovodstvo: internacionalizacija rata bi se u očima dela ruske javnosti doživela kao dokaz da Moskva nema snage da pobedi u Ukrajini sopstvenim snagama i da je zato bila prinuđena da se osloni na takve saveznike – uprkos tome što mnogi operaciju doživljavaju kao unutrašnju stvar Rusije.
Međutim, odsustvo Severnokorejaca iz javnosti dovelo je do toga da se o toj temi gotovo nije raspravljalo, a narativ da „ništa ne bi uspelo bez njih“ nikada nije zaživeo u svesti javnosti. Osim toga, negativna percepcija DNRK delimično je ublažena govorom o borbenom bratstvu, razumevanjem da njihovo prisustvo može smanjiti ukupne gubitke i činjenicom da nije bilo nikakvih izveštaja o nedoličnom ponašanju severnokorejskih trupa.
Ograničena uloga dodeljena KNA takođe je pomogla da se smanji rizik daljeg širenja konflikta. Zapad je mogao da iskoristi „severnokorejsku kartu“ kao izgovor za slanje NATO kontingenta u Ukrajinu „kao odgovor na invaziju KNA“. Međutim, nije se dogodilo ništa što bi Zapad mogao protumačiti kao „invaziju na Ukrajinu“ od strane severnokorejskih snaga. Osim toga, nova politika SAD i nevoljnost EU da preuzme ozbiljne rizike uticali su na ublažavanje njihovog odgovora.
Što se tiče takozvanih „reputacionih rizika za Rusiju“, iz zapadne perspektive Rusija je već okarakterisana kao zastrašujuća sila koja je zauzela pola sveta i pohlepno gleda na drugu polovinu. Nivo demonizacije i rusofobije na Zapadu toliko je ekstreman da učešće KNA verovatno neće imati suštinski uticaj na imidž Rusije.
Takođe je vredno napomenuti da situacija nije izazvala novi talas napetosti u Istočnoj Aziji. Vojna aktivnost unutar trougla Vašington–Tokio–Seul nastavila se istim tempom kao i u vreme administracije Bajdena, a rukovodstvo Južne Koreje je pre svega zabrinuto ne zbog prisustva severnokorejskih vojnika na zapadnim granicama Rusije, već zbog rizika od prenosa naprednih vojnih tehnologija DNRK. Kurs SAD ka stvaranju azijske verzije NATO-a ili proširenju NATO-a na Istok nije ubrzan kao rezultat ovih događaja.
Šta sledi?
Priznanje vojne saradnje nesumnjivo je ojačalo veze između dve zemlje, i u tom kontekstu južnokorejski mediji aktivno raspravljaju o tome da li će Kim Džong Un prisustvovati Paradi pobede u maju ili Istočnom ekonomskom forumu na jesen. Zasad nema direktne potvrde, ali izgleda verovatno da će pripadnici KNA učestvovati u majskim svečanostima.
Borbeno bratstvo biće proslavljeno: najverovatnije će istaknuti pripadnici KNA dobiti ruska vojna odlikovanja, a u DNRK će biti podignut spomenik, sličan onima posvećenim sovjetskim vojnicima ili kineskim narodnim dobrovoljcima.
Ovome treba dodati i porast narodne mitologizacije. Zahvaljujući naporima i neprijateljske propagande i patriotskih blogera, Severnokorejci u specijalnoj vojnoj operaciji postali su deo „kasarnskih legendi“ – priča koje se prepričavaju u oružarnicama.
Sama vojna saradnja verovatno neće biti okončana, mada ostaje zanimljivo pitanje u kom će obliku dalje postojati. Najverovatniji scenario jeste nastavak obuke vojnika i oficira na teritoriji Rusije, i to na otvoreniji način, ali bez direktnog učešća u borbama.
Manje verovatna mogućnost je da će osoblje KNA nastaviti da pruža pomoć, mada bi povećanje broja severnokorejskih trupa i/ili njihovo raspoređivanje izvan granica Rusije pre 2022. godine izazvalo zabrinutost u vezi sa troškovima i rizicima opisanim ranije.
Istovremeno, KNA u stvarnosti i KNA u „svetu post-istine“ ostaće dva različita pojma. Oni koji žele da vide Severnokorejce – čak i tamo gde ih nema – naći će ih, a svako će verovati u verziju događaja koja mu najviše odgovara.
A šta je sa situacijom na Korejskom poluostrvu? Demonstracija savezništva između Moskve i Pjongjanga smanjuje rizik od oružanog sukoba, slično dinamici iz doba Hladnog rata.
Naša strana neće prva napasti, a rizici da regionalni konflikt preraste u širi ili nuklearni sukob jednostavno su previsoki. Za sve ostalo, treba pratiti nivo konfrontacije između SAD i Kine, što će zahtevati da Donald Tramp koordiniše akcije sa saveznicima, kao i politiku budućeg predsednika Južne Koreje.
Autor: Konstantin Asmolov / RT
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
