Izvor: Politika, 13.Okt.2014, 09:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Američki promašaj
Neko je u američkom Stejt departmentu ozbiljno pogrešio. Uverenost da će ekonomske sankcije uvedene Rusiji doprineti padu popularnosti tamošnjeg predsednika Vladimira Putina ili barem naterati „usput kažnjene oligarhe” da se okome na prvog čoveka u državi – potpuni je promašaj.
Prema najnovijim ispitivanjima javnog mnjenja, Putina podržava čak 84 odsto sugrađana. I, što je ne manje važno, broj pripadnika srednje klase, onih koje sankcije u principu najviše pogađaju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a koji ostaju privrženi šefu države, sve je veći.
Nešto u američkoj računici očigledno nije tačno. Jer ni u ostatku sveta, posebno u Evropi, omraza prema Putinu nije takve žestine da ga ne bi ugošćavali i najviši državni funkcioneri zemalja EU. Tek se na terenu može uočiti da li Rusija zaista poseduje neki poseban odbrambeni sistem ili Evropljani, jednostavno, nisu više voljni da u svemu prate transatlantske saveznike. Mnogi poznavaoci prilika još iz carskog, a potom i sovjetskogdoba uvereni su da žitelji najveće države na svetu imaju urođen mehanizam prema kojem su spremni da otrpe i najteže trenutke i da iz istih, osim očuvanja otečestva, izvuku maksimum dobrog. To su, uostalom, pokazali i mnogobrojni ratovi koje je ova zemlja tokom svoje istorije vodila.
I zaista, kako se ispostavilo, sankcije uvedene Rusiji zbog prisajedinjenja Krima i uplitanja u građanski rat u Ukrajini nisu postigle očekivani efekat, iako su pojačavane u nekoliko navrata. Naprotiv, kao bumerang se vraćaju Evropljanima. Prema rečima češkog premijera Boguslava Sobotke, stabilnost u Evropi nije moguća bez bilo kakve saradnje sa Rusijom. Pokušaji saterivanja istočnog džina u ugao suprotni su onome što se želelo postići.
Nedavno se u češkom listu „Bez cenzure” pojavio tekst u kojem se autor žali da je prekid trgovinskih odnosa sa Rusijom doveo do toga da Česi danas umesto jeftinih i kvalitetnih ruskih jabuka jedu preskupe i lošije pristigle iz Poljske, čija je cena viša i, uz to, dotirana iz evropskih fondova. A to znači i iz džepova tih istih Čeha.
Uostalom, nastavlja dalje autor, ako smo već uveli sankcije Rusiji, zašto to isto ne uradimo i u slučaju Ukrajine? Upreti prstom samo na jednu (rusku) stranu, a pri tome prenebregnuti činjenicu da u Kijevu na vlasti sedi hunta, uključujući i pronacističke grupe, koja je dovedena na vlast državnim udarom i uz svesrdnu američku pomoć (oko pet milijardi dolara), nije baš razumna politika.
Za japanski list „Sankej šimbun” Aleksej Muhin, generalni direktor ruskog Centra za političke informacije, nedavno je izjavio: „U Rusiji je proradila odbrambena reakcija izazvana, pre svega, ozbiljnim spoljnim političkim pritiscima. S tim u vezi i domaći protivnici Putina odnose se danas prema njemu sa više simpatija, staju u njegovu zaštitu, upravo stoga što ti pritisci mobilišu građanstvo. I što ti pritisci budu jači i okupljanje oko predsednika kao glavnog stuba zajedništva postaće masovnije. Onoga trenutka kada SAD ’umere’ sopstveni pristup, i prilike u Rusiji će biti drugačije.”
Nije stoga čudno što se iz pojedinih evropskih zemalja već čuju glasovi protiv sankcija u sadašnjem obliku. Takođe, mnogi su počelida shvataju da su se na tu udicu upecali ne svojom voljom već zbog principa zajedništva koji vlada u EU, a koji je na videlo izneo već poznatu činjenicu da, u suštini, u toj porodici nemaju svi jednakaprava niti uticaj.
Očigledno je da su se u Vašingtonu rukovodili merilima koja nisu u obzir uzimala pomenutu „urođenu rusku tvrdoglavost” kao ni činjenicu da EU, ma koliko bila složna, nije spremna da na svakispoljni izazov odgovori jedinstveno.
Ovo nije ništa neobično pošto je EU koliko-toliko uređeno zamešateljstvo različitih država i nacija koje su tokom istorije neretko stajale na sasvim suprotnim stranama ratnih rovova, različito se razvijali (neki uz pomoć američkog kapitala, drugi u skladu sa sovjetskim shvatanjem „bratstva”). Na kraju krajeva, i sama činjenica da sankcije Rusiji ne prijaju jednako svim članicama EU govori da o njima ne može da se odlučuje samo u jednom centru, već da njihov efekat mora da se sagledava daleko šire i kompleksnije.
Najozbiljniji korak ka regulisanju ukrajinske krize bilo bi konačno buđenje Evrope koja usled sankcija Rusiji tone u sve dublje probleme. Očigledno, Ukrajini su neophodni novi Majdan i nova – neamerička vlast.
U međuvremenu, Putin bez ikakvih ograda razgovara sa svim evropskim liderima. Prima ih u Moskvi, odlazi kod njih u goste... Prva tema u tim susretima ovih dana svakako je situacija u Ukrajini, ali iza kulisa daleko se više razgovara o poslovima. Jer od nečega treba živeti.
Amerikanci su ceo Atlantik daleko od Ukrajine i zato razmišljaju drugačije. Barem dotle dok žitelji Starog kontinenta, voljno ili nevoljno, prihvataju patronat iz Vašingtona.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 13.10.2014
