Izvor: Politika, 23.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zrelo nezainteresovani
Sve izraženija nezainteresovanost birača za izbore različito se tumači. Dok jedni krivicu svaljuju na građane ističući njihovu političku maloletnost, drugi ukazuju na političare tvrdeći, manje-više, da je reč o moralnim grdobama kojima izbori služe da dobiju mandat za samovoljno raspolaganje društvenim resursima. U prilog tome navodi se raširena korupcija i jagma stranačkih apartčika za sinekure. Mada ima političara koji, kao fotorobot, liče na predočenu sliku, sudeći prema rejtinzima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istaknutih političkih ličnosti, građani nemaju loše mišljenje o njima, pa se ova teza ne može bez ostatka prihvatiti.
S druge strane, zaista, ima ljudi koje slaba kiša, o poledici da i ne govorim, odvraća i od pomisli da glasaju. Međutim, baš zbog njih, kao i onih koji ni po sunčanom danu ne bi glasali, tvrdim da sve izraženija izborna apstinencija ne predstavlja izraz političke nepismenosti već, naprotiv, sve veće političke zrelosti srpskog društva. Ta zrelost, međutim, ne isključuje političku apatiju već je objašnjava.
Politički izbori u zdravom demokratskom društvu predstavljaju prostor osvajanja slobode za pojedince, odnosno izbor alternative koja će omogućiti bolji život većini. Srbija je, međutim, suočena samo sa dva izbora. Jedan se, grubo rečeno, ogleda u zalaganju za kulturno i privredno zatvaranje, uz otvaranje prostora za ksenofobiju i tribalizam koji u ekstremnim izrazima podstiču mržnju i isključenje drugih i drugačijih. Taj izbor obećava zaštitu od zla i nepravdi savremenog sveta u krilu majčice nacije i oca – omnipotentnog vođe koji se bori za pravednu stvar svog poniženog i porobljenog naroda. Drugi izbor se, opet grubo rečeno, svodi na prihvatanje nametnutih pravila mimo volje, zdrave pameti i interesa, a zarad golog opstanka. Izvesna razlika među onima koji predstavljaju ovu alternativu svodi se tek na to što je jedni preporučuju mrzovoljno ili sa zadrškom, dok joj se drugi vesele i vele da je to najbolje što se poželeti može.
Mada suprotstavljeni, ova dva izbora imaju mnogo zajedničkog. Pre svega, oba su u osnovi zasnovana na strahu. U prvom slučaju, reč je o strahu od sveta i promena koje se u njemu dešavaju, a u drugom o strahu da se neće udovoljiti svetu, odnosno nevidljivim silama – finansijskim tržištima i bezličnim tehnokratama i birokratama. Zajedničko im je i to što umesto slobode nude surogat slobode. Prvi slobodu shvata kao inat – tvrdoglavu samovolju s nesagledivim posledicama (što neki, kukala im majka nad pameti, proglašavaju za srpski brend). Drugi slobodu predstavljaju kao slobodu izbora između različitih proizvoda. Naravno, ne pominje se da sloboda izbora između "koka-kole" i "pepsi-kole", ili "arijela" i "persila" ima cenu u sve većem relativnom siromaštvu i zaostalosti, sve većoj nesigurnosti zaposlenja, sve brojnijim ekološkim incidentima, sve rasprostranjenijem kriminalu i porocima, a šta tek reći o potencijalnim rizicima.
Takođe, za oba izbora je zajedničko to što svet predstavljaju kao suštinski nepravedan. Jedni tvrde da se nepravdi mora odupreti po cenu sopstvenog života (ko onda mari o tuđim), a nagrada će biti "carstvo nebesko", dok drugi tvrde da se, ma šta činili, ne možemo odupreti gvozdenim zakonima koji vladaju svetom, pa razboritost nalaže prihvatanje nepravde sada, a nagrada će biti bolji život u neodređenoj budućnosti. Oba izbora, dakle, tvrde da su ljudi, bilo pojedinačno ili kao grupa, nemoćni da ma šta učine u svoju korist, pa otuda ne čudi da se u oba slučaja čovek svodi na objekat čija je svrha da služi imaginarnoj nacionalnoj zajednici ili imaginarnom svetskom poretku. Ovaj antropološki pesimizam rezervisan je, i to im je zajedničko, samo za obične građane, dok se malobrojne profiterske elite kao nosioci misije mistifikuju i obogotvoruju.
Umesto da biraju bolje, građani Srbije suočeni su s izborom manjeg zla. Osećaju to i politički akteri, pa umesto promocije svojih političkih ideja kampanje zasnivaju na svađama i međusobnim optužbama. Suočen s izborom između, grubo i apstraktno rečeno, tribalizma i neoliberalizma, građanin svoju političku zrelost i slobodu iskazuje u izbornoj apstinenciji. Nedostatak alternative, koju ne predstavljaju fanatizmi onih koji bi, mimo istorijskog sata, da vrate vreme Karađorđevića i Tita (slava im), predstavlja najvažniji uzrok nezainteresovanosti sve većeg broja mladih i obrazovanih građana za politiku.
Ne želeći da daju legitimitet ni tribalizmu ni neoliberalizmu ovi politički zreli građani ne povode se za političkim cirkusom, niti za političkim žonglerima i artistima na žici koji još uvek – svaka im čast – uspevaju da bar nakratko, pre nego što padnu u ponor, zasene lakoverne. Ti građani još uvek veruju da sloboda, bratstvo i jednakost među ljudima predstavljaju vrednost, ali s pravom ne veruju da se iko na političkoj sceni Srbije za njih zalaže.
Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
[objavljeno: 23.11.2006.]
