Izvor: Politika, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlikovci lete u zemlju
POSTMODERNA SRPSKA BAJKA
Posle niza glomaznih filmova u kojima se naslućivala ponekad možda i prevelika ambicija i želja za opštom i nesumnjivom dopadljivošću i uspehom, Kusturica je najnovijim ostvarenjem uspeo da ostvari jedinstvenu umetničku celinu, koherentan i jasan, provokativan film kojim se na izvestan način ovaj značajan reditelj vraća na nivo svojih najboljih ostvarenja, ali sada sa jednim novim iskustvom.
Radeći po jednostavnoj priči Radovana Markovića, Kusturica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Ranko Božić su napravili složen i bogat scenario koji pleni ekspresivnošću. Deda Živojin, osetivši da mu se bliži smrt, šalje svog unuka u grad. Dečak Cane ima zavet da proda kravu, kupi ikonu za crkvu koju deda obnavlja, kao i da nađe sebi ženu (ako je moguće) i kupi nešto za uspomenu. Međutim, dolaskom u grad sve se komplikuje... Paralelno se grade dve ljubavne priče, u selu između dede i učiteljice Bose i u gradu između Caneta i Jasne. Uprkos mnogim zlikovačkim naumima, ljubav u hepiendu trijumfuje pred oltarom seoske crkve.
Iščašena vizura
Postoji u složenom stvaralačkom postupku ovog reditelja jedna iščašena vizura sveta koja mnoge tumače Kusturičinog dela zbunjuje ili odbija. U ovom filmu ona se iskazuje u punoj meri. Reč je, zapravo, o stvaralačkoj samosvesti i jednoj posebnoj vrsti slobode koju je reditelj dodelio sam sebi. To je u recepciji Kusturičinog stvaralaštva kamen spoticanja za mnoge. Uglavnom se očekuju već viđene stvari, pri tom ono što je najvažnije, a to je rediteljeva plemenita namera koja se vidi u svakom kadru filma, uglavnom se previđa. Plemenita namera nadomešta svaki stvarni ili tobožnji nedostatak filma, ona gledaoca privlači da u filmu učestvuje do kraja, to jest da mu se prepusti sa poverenjem.
S druge strane, Kusturica je film komponovao kao fugu i, doslovno, kao bekstvo od stvarnosti u bajku. Kompatibilnost zadatog i datog u ovom filmu je, za razliku od prethodna dva filma, ostvarena u najvećoj mogućoj meri, i to čini uspeh rediteljskog nauma u građenju ove postmoderne srpske bajke.
Tu je i osoben Kusturičin humor, čud(es)na mešavina humora, burleske, slepstika, groteske, u baroknom, prenatrpanom pokretima i gegovima, dinamičnom kadru, koji se zaista predstavlja kao jedinstven rediteljski rukopis u svetu filma.
Stripizacija i humor
Kusturica želi svoje junake da odvede do potpunog oneobičenja, on ih maksimalno "stripizuje", svesno ironišući sopstveni žanr. Time kao da hoće da kaže da je današnjicu nemoguće posmatrati na ozbiljan način, jer samo zlo je takvo da se sa njime treba igrati; kao u stripu, gde postoje pozitivni i negativni junaci, kojima pomoću komičnog u višem smislu reditelj daje dublji sadržaj i okvir.
Takođe, svojstveno naivnom slikaru, Kusturicu zanima samo angažovanje unutar kadra, pričanje priče. Reditelj je pripovedač grotesknog, komičnog, efektnog. Njega zanima afektacija kinestetičnog, ekspresivnost pokreta i gega. On takođe pokušava da u prikrivenoj (mnogim, ali jasnim kreativnim slojevima) slici stvarnosti zapravo ocrta i razotkrije tu istu stvarnost. U ovom antinomijskom procesu krije se srž poetike ovog reditelja, zapravo njegov ironijski odnos i prema stvarnosti i prema sebi samom, pa i umetnosti kao takvoj, a u želji da se održi jedan ozbiljan i odgovoran stav prema svetu u kome živimo, da se nađe izlaz, i, u krajnjoj instanci, opredeli za Istinu.
Naizgled uzgredne opaske aktera u filmu samo su okvir koji služi za britko ironisanje "zakonitosti" koje vladaju u svetu današnjeg kapitala, ali i jednu istinsku fenomenologiju zla. Reditelj, poput svakog ozbiljnog autora, naprosto "izumeva" autentičan postupak razotkrivanja "stvarnosti". Odatle neskriveni primitivizam pojedinih likova, ili jedna pomalo opora kritika društva i naroda, a u isto vreme pozivanje na realan istorijski fon koji odzvanja u pozadini dešavanja. Kao kada u jednom trenutku protagonista-negativac, gazda Marko, sa podsmehom, kaže kako je omiljena navika kod Srba da vole da se sude i na taj način rešavaju svoje razmirice.
Kako uštrojiti bika
Jedna od glavnih teza u filmu je da treba uštrojiti bika. Ko je bik i koga treba uštrojiti? Do kraja filma se daje odgovor na to pitanje. Bik je zapravo prevarantski, licemerni, pritvorni, kriminalni, i svake vrste rušilački sloj i soj u našem narodu, a u širem smislu – zlo uopšte. A onaj ko treba da uštroji tog bika je nevini, neiskvareni seljak u liku jednog dečaka, čija je ruka "laka"? Poigrava li se autor, pomalo, ovde, sa još jednim, ovoga puta nacionalnim, etičko-političkim stereotipom, štaviše prepoznatljivom podlogom našeg istorijskog populizma?
Dosledno je sprovedena metafora o izrabljivanju i prostituciji, od životinja koje moderni mafijaški bosovi (da ne kažemo tajkuni) preferiraju, do ljudi, od Jasnine majke (koju odlično igra naturščik Kosanka Đekić), do same Jasne (izvanredna srpska Liv Tajler, Marija Petronijević), čiju devičansku lepotu i devojaštvo Kusturica posebno naglašava, čuvajući je od bilo kakve obnaženosti izuzev u scenama kada ona treba da bude iskorišćena kao rob(a). Tako je smisao jednog simbola, banalnog i prizemnog, često u službi komičnog i grotesknog, uzdignut do univerzalnog.
Stribor Kusturica je pored izvanredne uloge (stariji Krivokapić) i autor muzike. Saradnja oca i sina urodila je plodom i u filmu imamo niz raznovrsnih kvalitetnih muzičkih tema, preko narodnih, etno-zvukova do originalno komponovanih delova koji bitno pomažu uravnoteženom i dobrom tempu filma.
Ostvarivši možda jednu od svojih najimpozantnijih uloga, Miki Manojlović je briljantan u svakoj pojavi. U ulozi Marka njegov karakterni nukleus iznedrio je koncentrisanu, besprekorno tačnu pojavu karikaturalnog nikogovića.
Treba, međutim, ukazati i na neke nedostatke u rediteljskom postupku. Ima primera neodgovarajućeg korišćenja (citiranja) izvesnih detalja iz filmskih remek-dela, pomerenog konteksta u kome se nalaze. Tako je ontološka slika zvona svedena kod Kusturice na melodramsku osnovicu glavnih likova dede i Bose ili Caneta i Jasne.
Centralna metafora Kusturičinog poetskog sveta je svadba. Slika svadbe koja se na završetku filma, pre same kulminacije, susreće sa pogrebnom povorkom, nategnuta je i sporna. Cela scena je snimljena u "dionizijskom" maniru, snažno, sa jakim pokretima kamere, što ima svoje opravdanje, ali uz utisak nedorečenosti. Ima i ponekad neumesnih ili nedovoljno uspelih gegova kao i, nedovoljno funkcionalne, šale "radi šale". Ono što bi moglo da se shvati kao glumačka pogreška, poprima izvesnu draž naivnosti, pa čak i to, paradoksalno, doprinosi onom kvalitetu koji se može smatrati za vrlinu filma. Sve teze koje je reditelj na početku dao, ostvarene su, sprovedene su do kraja, tako da u ovom filmu nema suvišnih, nepotrebnih scena, nedorečenih, započetih pa nedovršenih ideja.
Selo, paradigma Srbije
Okolni svet "junaka" (dobrano lociran na adresu naše otadžbine) pokazuje se kao mesto puno zamki. Naročito selo uzeto kao paradigma za Srbiju pretvara se u poprište svakakvih iznenađenja ("Srbija je velika tajna"). Zemlja se kod Kusturice otvara i guta do pola ili potpuno sve koji su skloni zlu, ili su do izvesne mere ogrezli u njemu. "Sile zla" u poslednjoj sceni bivaju torpedovane sa vrha crkve, čiji krov se otvara i modifikuje u oružanu snagu. To je jedna pomalo pretransparentna simbolika koja, međutim, korespondira autorovoj neprenaglašenoj visokoj estetizaciji.
Jer, Kusturičin "svet" je karnevalizacija sveta. To je karnevalska, cirkuzantska umetnost (artizam), i on se ne libi da otvoreno prizna da je zabavljač, ali zabavljač koji ima šta da kaže, i želi to da kaže, ali iznad svega želi da nam podari jednu posebnu veru u život, veru u snagu optimizma, superiornost dobra, kojom on u svom svetu suvereno vlada. Zato film "Zavet" pleni svetlošću i lepotom.
[objavljeno: ]
