Izvor: Blic, 01.Apr.2012, 03:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život kao bajka
Rečenica “nije život bajka” spada u iskaze jednog prilično primitivnog racionalizma i realizma. Moglo bi se reći i “kafanskog” samo kada ne bih spadao u one kojima smeta to ruženje kafane. Ne želim da je idealizujem, ali ima od nje mnogo gorih, a beskrajno uvaženijih institucija. No, vratimo se bajkama, a pomalo i životu.
Pre dva stoleća, dakle godine 1812, dvojica Nemaca upamćena pod imenom Braća Grim počela su da izdaju zbirku bajki. Njihova imena danas pamte >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << samo oni stručniji, kao i činjenicu da su započeli izdavanje nemačkog etimološkog rečnika, ogroman poduhvat okončan tek mnogo kasnije. U opštem pamćenju Braća Grim su sinonim za bajke.
Bajke su, istina, izdavane i pre. Najslavniji je bio jedan Francuz, Šarl Pero, koji je više od stoleća ranije objavio "Povesti i priče iz prošlih vremena”, sa slavnijim podnaslovom: "Priče moje majke guske”. Ali, trenutak u kojem Braća Grim objavljuju svoje bajke pada u doba opšteg evropskog oduševljenja za narodnu ili usmenu književnost te je tako njihov prijem, a samim tim i značaj, bio veći.
Pero je svoje delo publikovao pod imenom svoga sina, Pjera, a Braća Grim su svoje delo nazvali dečje i kućne priče. To znači da su od samog svoga početka bajke doživljavane kao književnost namenjena deci.
Kakvo god bilo poreklo bajki, ono što mi podrazumevamo pod "bajkom” nastalo je sa ljudima kao što su Pero ili Braća Grim. A njihove se bajke razlikuju onoliko koliko su se razlikovala društva u kojem su živeli. Svi su menjali, a pogotovo su ublažavali, sanitarizovali, tekstove koje su zapisali. Jednostavno, prilagođavali su ih duhu vremena i shvatanju kakva treba da bude književnost deci namenjena. A to se i te kako menjalo.
Ovo ublažavanje bajki će im, mnogo kasnije, zamerati jedan psihoanalitički orijentisani znalac, Bruno Betelhajm. Izostavljanje surovog kažnjavanja majki i zlih sestara u Pepeljuzi Betelhajm smatra za umanjivanje pedagoške poruke o kažnjavanju zla. Betelhajm će, inače, Crvenkapu smatrati pričom važnom za seksualno sazrevanje devojčica.
Seksualnost te bajke potvrđuju brojni vicevi koje se danas pričaju na temu Crvenkape, a koji nam dokazuju kako ne morate biti psihoanalitičar da biste naslutili seksualnu pozadinu priče o zlom vuku i devojčici.
Kao što nije slučajno što je u Diznijevim obradama pozitivna junakinja nordijski plava, a negativna južnjački crna. U Holivudu toga vremena, crnomanjasta glumica je mogla igrati samo negativne likove, a dobrom Voltu Dizniju rasne teorije nisu bile nimalo strane.
Ni u bajci ni u životu nije uvek lako odrediti ko je veliki zli vuk.
Povezane vesti: Naš dobri komšija Vreme, isto i drukčije U očima stranca Čaj, kineski Maske Gaja Foksa
