Izvor: Politika, 15.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakon ne podstiče građane da sarađuju s policijom
Službeno lice koje traži ili primi poklon da bi obavilo radnju iz svog redovnog posla ili propusti da uradi ono što bi po prirodi posla moralo da učini, prema Krivičnom zakoniku može da zaradi kaznu i do 15 godina zatvora. Sankcije su predviđene i za onog ko podmićuje, a najveća zaprećena kazna je do pet godina.
– Reč je o dva krivična dela koja su logično povezana u zavisnosti ko se posmatra kao aktivni subjekat. Ali i u jednom i u drugom krivičnom delu mito je razlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbog kojeg se zakonodavac „interesuje” za neko lice, bilo da mito prima da bi nešto uradilo ili ne bi uradilo. Takva osoba svoj lični interes stavlja u prvi plan i time dovodi u pitanje funkciju koju obavlja i profesiju kojoj pripada – objašnjava docent dr Goran Ilić, profesor krivičnoprocesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu.
– Jedna od specifičnosti ovog krivičnog dela je problem njegovog dokazivanja. Takve stvari su skrivene i primanje i davanje mita se po pravilu odvija u četiri oka. U krivičnom pravu to se zove koncensualna, odnosno sporazumna krivična dela. Zato što se sve odvija mimo očiju javnosti, mito je teško dokazati.
Naš sagovornik kaže da je posle nečije prijave policiji da mu se traži mito, uobičajeno da policija izdvoji novčanice u traženom iznosu i zabeleži serijske brojeve. On napominje da je važno da u trenutku primopredaje novca u prostoriju uđu operativci kako onaj ko je primio mito ne bi mogao da novac skloni ili položi u banku, posle čega se ne može ući u trag obeleženim novčanicama. Sudeći po onome što je do sada objavljeno u medijima, takav policijski scenario primenjen je i u slučaju dr Eugena Slavika. Krivicu, međutim, tek treba dokazati.
– Bitno je da se počinilac uhvati na delu, a da bi se neko uhvatio „in flagranti” potrebno je da sarađuje neka od dve strane. Međutim, primanje i davanje mita postoji samo ako to i sud svojom presudom utvrdi. U konkretnom slučaju sada se nalazimo samo u sferi policijske tvrdnje i za ovo lice važi pretpostavka nevinosti. Istina je da postoji izvestan stepen sumnje, ali za sud on nije izvršio krivično delo sve dok se to pravosnažnom osuđujućom presudom ne utvrdi. Da li je kršio zakon treba da dokaže tužilac.
Da li je uopšte moguće podmićivanje dokazati na sudu, ako u pribavljanje dokaza nije uključena i policija kao u ovom slučaju?
– Vrlo teško. Moguće je, recimo, snimiti razgovor u kome vam neko traži mito za određenu uslugu i da na taj način pokušate na sudu da dokažete da vam je novac tražen. Međutim, bez nečeg opipljivog – novca koji ste predali – druga strana bi mogla da se pravda na sudu da je to, recimo, rečeno u šali a bez namere da to stvarno uradi. Naši sudovi su dosta suzdržani kada je reč o tonskim zapisima i kada nešto nije urađeno po pravilima koje predviđa Zakonik o krivičnom postupku, pa se tonski snimak najverovatnije ne bi prihvatio. Samo hvatanjem učinioca prilikom primopredaje novca možete sa većom sigurnošću ići u sudski postupak i dokazivati krivično delo.
U odredbama KZ koje se odnose na mito nigde nije izričito navedeno da će od kazne biti pošteđen onaj ko prijavi da mu se traži mito.
– Kod nas je u teorijskim raspravama bilo tumačenja da se ova krivična dela ne mogu uspešno suzbijati ako onaj ko je delo prijavio, tj. od koga je traženo da nekome da novac, ne bude oslobođen od mogućnosti kažnjavanja. Najviše što se po zakonu može, jeste da sud to lice oslobodi kazne. To znači da se protiv njega mora pokrenuti postupak, utvrditi da je činio delo (odnosno davao mito), da se utvrdi da je sarađivao i tek potom ga sud oslobađa od kazne. To je dosledno tumačenje zakonskog člana. Praksa ide u tom smeru da lice koje je prijavilo ovo delo praktično ne biva gonjeno, ali kad bi striktno primenjivali ovu zakonsku normu morali bi i njemu suditi – kaže Ilić. On dodaje da se takvo rešenje u našoj javnosti kritikuje jer baš zbog toga i ima malo slučajeva da se mito prijavljuje, te da baš zato postoji zalaganje da se onaj ko prijavi ovakvo delo uopšte ne goni, jer su njegov iskaz i saradnja ključni za otkrivanje ovih krivičnih dela.
Po zakonskoj formulaciji nije obavezno da se – uslovno govoreći – davalac mita obavezno oslobađa od kazne već to procenjuje sud.
Ilić kaže da je izričito oslobađanje od odgovornosti onog ko daje mito rizično, jer postoji mogućnost „nameštanja” ovog krivičnog dela. Nije isključena situacija da neko, iz ko zna kakvih ličnih pobuda, recimo osvete, prijavi policiji da mu neko traži mito i ostavi mu koverat s novcem na radnom mestu.
M. Petrić
[objavljeno: 16/01/2009]
