Izvor: RTS, 18.Mar.2012, 13:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U performansu je sve stvarno
Posle 40 godina usavršavanja jedinstvene vrste performansa, Marina Abramović konačno je dobila zasluženu pažnju svetske umetničke javnosti. Pridružiće se grupi poznatih umetnika u Pi-Bi-Esovoj mini seriji "Umetnost u 21. veku". Performans nije pozorište, nije zabava. U pozorištu krv je kečap, u performansu sve je stvarno, kaže Abramovićeva.
Marina Abramović usavršavala je, gotovo 40 godina, svoju, jedinstvenu vrstu performansa, ali se za nju u svetu nije čulo do >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << pre dve godine kada je Muzej moderne umetnosti u Njujorku organizovao retrospektivu njenog dela sa sve nagim ljudima i nemom "operom" tokom koje je Abramovićeva 700 sati sedela dok su posetioci zurili u njene oči.
Ovog aprila Marina Abramović će otići korak dalje svojim nastupom na američkoj televiziji. Ona će se pridružiti grupi poznatih međunarodnih umetnika, uključujući i Aja Vejveja, čiji će se radovi pojaviti u Pi-Bi-Esovoj mini seriji "Umetnost u 21. veku".
Osamnaestominutni deo posvećen Marini Abramović, koji će se pojaviti u drugoj epizodi serije, obuhvata decenijsku vezu nje i reditelja Čarlsa Atlasa.
U intervjuu Hafington postu, Marina Abramović objašnjava da se Pi-Bi-Esova emisija poklapa sa njenim planovima da sačuva svoju umetnost performansa za buduće generacije.
Profesionalna saradnja Abramovićeve i Atlasa počela je 1989. godine kada je španska televizija od različitih reditelja zatražila da snime četvorominutnu biografiju umetnika.
"To je dosta kratko. Kako smestiti život u četiri minuta? Izabrali su Čarlsa i mene. Kada smo se upoznali to je bilo veoma interesantno, jer je Čarli, kada je reč o estetici, potpuno drugačiji od svega što ja radim. Istovremeno, postali smo bliski prijatelji", rekla je Abramovićeva.
"Dala sam mu tri različite ideje misleći da će prihvatiti jednu, ali je odlučio da snimimo sve tri. Rezultat je bio taj da je on uradio najminimalniju stvar u svom životu, a ja najkompleksniju", dodala umetnica.
Govoreći o emisiji na Pi-Bi-Esu, umetnica je rekla da je Atlas predložio koncept - jedan 18-minutni kadar u kome Marina Abramović drži monolog.
"Nisam ga još videla, ali sam veoma uzbuđena. Meni je važno što je to urađeno za obrazovni program koji će imati publiku. Performans je uvek bio alternativna forma umetnosti i ovo je velika šansa da postane mejnstrim", istakla je Abramovićeva.
Upoređujući snimanje i performans uživo, Abramovićeva je rekla da je, kada se snima, kamera publika. "Ona snima sve, a ja komuniciram sa publikom direktno kroz elektronska sredstva. To je nešto što je, naročito na televiziji, veoma važno", ističe umetnica.
Performans je neshvaćen
Na pitanje da li je "mejnstrim kultura" spremna za diskusiju o performansu, Abramović kaže da joj se "smučio način na koji se umetnost performansa tretira".
"Od 1980-ih do danas, ideju performansa ukrali su svi, od Em-Ti-Vi televizije, pozorišta, filma, advertajzinga, mode, a niko nije odao priznanje originalnoj umetnosti, što je tako nefer. Ako koristite nečiju muziku, morate da platite prava, ali to nije slučaj sa performansom", rekla je Abramovićeva.
"Zbog toga sam 2005. u Gugenhajmu priredila 'Sedam lakih komada' kada sam izvodila umetnost drugih umetnika. Platila sam prava, zatražila dozvolu, pomenula ime umetnika i potom odradila svoju verziju. Želela sam da uspostavim standard kako treba raditi stvari, jer moja generacija umetnika više ne izvodi i osećam da je moja dužnost da performans smestim u mejnstrim gde će biti poštovan i gde će se o njemu brinuti", kaže Abramović.
Prema njenim rečima ljudi ne razumeju performans i zbog toga je program Pi-Bi-Esa važan za široku publiku, jer će objasniti kakva je to umetnost ustvari.
"Performans nije pozorište, nije zabava. To je ozbiljan posao. U pozorištu krv je kečap, u performansu sve je stvarno", kaže Abramović. Umetnica kaže i da je danas zaposlenija nego ikada.
"Nikada nisam imala ovoliko posla i bukvalno trčim unaokolo. Posle Muzeja moderne umetnosti i ovog filma, izloženost poslu i javnosti je ogromna i moram da budem pažljiva sa svojom energijom. Za mene, sada je sve u zaostavštini i zbog toga radim na svom institutu u Hadsonu i potpisala sam ugovor sa arhitektom Remom Kulhasom", kaže Abramovićeva.
Institut u dolini Hadson umetnica otvara sa idejom da edukuje javnost i publiku o performansu, da ostavi koncept koji će nazvati Abramović metod. "U pozorištu postoji Stanislavski metod, ali u performansu će postojati Abramović metod", dodaje umetnica.
Na pitanje šta taj metod predstavlja, Abramovićeva objašnjava da publiku prvo treba naučiti da vidi i sagleda performans.
"Šta možete da vidite i kako se ponašate. Kako dišete, kako osećate svesno ili nesvesno, kao i osnove jezika performansa. Niko to ne uči a to je neophodno", kaže Abramovićeva. Prema njenim rečima performans, za razliku od drugih oblika umetnosti, može da doprinese promeni u svetu.
