Izvor: Politika, 03.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svako za sebe, iz svojih interesa
Kada je pre dve godine objavljena rang-lista najboljih univerziteta na svetu na kojoj je Sorbona svrstana tek na 65. mesto, u pariskom "Mondu" pojavio se tekst pod naslovom: "Velika mizerija francuskog univerziteta". Na ovogodišnjoj listi, u prvih 100 nalaze se četiri francuska univerziteta, a pariski se popeo na 41. mesto. Među prvih 50, čak 35 je iz SAD (prvi je Harvard, drugi Stanford, treći Berkli), 11 je iz EU, dva su japanska i dva kanadska. Naših, naravno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nema (ali ni drugih sa prostora bivše Jugoslavije).
Nisam siguran da li je onaj članak u ,,Mondu" zaslužan za popravljanje stanja na francuskim univerzitetima, ali znam da je on pokazatelj da njihovo javno mnjenje i te kako brine o svom vrhunskom obrazovanju. Kao što verujem da u Srbiji malo ko o tome brine.
Priča o Bolonjskoj deklaraciji takođe je priča o brizi Evrope koja je uočila da zaostaje za SAD u visokim tehnologijama, pa je rešila da reformiše univerzitet. Jedan od najbitnijih aspekata te reforme je ukrupnjavanje univerziteta (nedavno su se, na primer, ujedinila dva najveća berlinska univerziteta). Razlog je lako vidljiv i na gore pomenutoj rang-listi – u prvih 200 nema ni jednog malog univerziteta (svi imaju više od 1.000 profesora, na primer). Drugi razlog je mogućnost stvaranja "centara izvrsnosti" – novac i kadrovski resursi se usmeravaju na ono što donosi najveće rezultate.
A, šta se dešava u Srbiji? Na jedvite jade donet Zakon o visokom obrazovanju značajan je korak ka Evropi, ali je iz potrebe za političkim kompromisima ostao nedorečen baš u tom, ključnom aspektu: nije dovršio integraciju univerziteta. On je takvu mogućnost, doduše, ostavio otvorenom, ali se pokazalo da ona realno nije mogla biti iskorišćena. Recimo, rektor u Nišu vodio je pravi mali rat, čak i preko dnevne štampe, sa svojim dekanima; Nastavno-naučno veće Univerziteta u Novom Sadu je sačinilo predlog statuta koji je vodio integraciji, ali je predlog propao na Savetu univerziteta itd. "Separatistički interesi" pojedinih fakulteta, uz pomoć izlobiranih političkih struktura, na žalost su pobedili i univerzitet u Srbiji vratili korak nazad. Interesi su potpuno jasni i potpuno lični: protiv integrisanog univerziteta uvek su bili oni fakulteti koji su u neuporedivo boljoj ekonomskoj situaciji (redovni profesor na pravnom fakultetu ima 5-6 puta veća primanja od, recimo, onog na matematici ili filozofiji!).
Zašto je to korak nazad? Pre svega iz istog razloga zbog kojeg se evropsko visoko obrazovanje transformiše – razbijenost kao posledicu ima finansijsku nemoć, a to znači nemogućnost većih ulaganja u istraživačku opremu koja omogućava prestižne naučne rezultate. To nije utopijski cilj za Srbiju: naši istraživači su i te kako sposobni za vredne rezultate. Na rang-listi citiranosti Univerziteta u Novom Sadu, na primer, desetak je naučnika koji su citirani u prestižnim svetskim časopisima i po nekoliko stotina puta! Uostalom, finski primer je poučan: pre nego što su napravili "Nokiu", Finci su usmerili u nauku dvostruko veći procenat budžeta nego što ga je u tom trenutku izdvajala EU! Danas Finska ima 13,8 naučnika na 1.000 radno aktivnih stanovnika (prosek za EU je 5,7, a za Srbiju 2,1).
Za integrisani univerzitet postoji i širi državni interes. Jer, nijedno društvo ne može se lišiti matematike, fizike i hemije, bez obzira što te fakultete upisuje mali broj studenata.
Ali, ima i drugi razlog: mali fakulteti, nasuprot velikom univerzitetu, jesu i male prćije koje omogućavaju, recimo, "burazerske" komisije i ne dozvoljavaju pozitivnu selekciju i objektivnu proveru kvaliteta.
Državni univerzitet u Srbiji pati i od drugih mana. To je, pre svega, zaostala samoupravna psihologija i teški konzervatizam. Profesori se vrlo nerado odriču pozicije "malih bogova" koji odlučuju koji će student završiti fakultet. Tu je i formalizam koji onemogućava brze promene u funkciji prilagođavanja. Kada su, na primer, "mirovne studije" na novosadskom univerzitetu dobile poziv da ih organizuju u Ugandi, pojavio se problem u članu Zakona koji kaže da se "studije mogu održavati samo u mestu u kojem je visokoškolska ustanova registrovana"!?
Da li su privatni univerziteti adekvatan odgovor na ovakvo stanje na državnim univerzitetima? Mogli bi da budu. Oni su fleksibilniji i spremni su da "preusmeravaju" delatnost.
Ali, ono što trenutno vidimo da rade privatni univerziteti još uvek je vrlo daleko od Harvarda i Stanforda. Nema ni traga od ozbiljnijih investicija u nauku, pa čak ni u studijske programe koji više koštaju. I to nije samo ekonomski interes: zainteresovanost studenata, na primer, postoji i za farmaciju, a ne samo za menadžment, pa taj studij ipak niko od privatnika ne nudi. Nema ni nagoveštaja od "transfera" kvalitetnih profesora – privatni univerziteti zadovoljavaju se penzionerima i onim što zatiču na tržištu rada. Sve se svodi na ono balkansko, "mazni lovu i beži".
Svestan sam da ću ovim tekstom povrediti mnoge svoje kolege. Ali, "car je go" – krajnje je vreme da to neko kaže glasno i jasno!
Profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
Mikloš Biro
[objavljeno: 03.10.2006.]
