Izvor: Politika, 12.Maj.2013, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Škorpija i kamila
Bežeći pred bujicom koja se valjala Sinajem, škorpija se, budući da ne zna da pliva, našla pred nepremostivom preprekom: vodom Nila. Srećom, u blizini nađe kamilu.
Prebaci me na drugu obalu.
Neću, reče kamila, ugrišćeš me.
Zašto bih te ugrizla? To nema logike. Oboje bi stradali.
Deva stavi škorpiju na grbu i zapliva rekom. Na sredini matice oseti ubod. U samrtnom ropcu uspe samo da izusti: Zašto?
Zato što je ovo Bliski istok, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odgovori škorpion pre nego što će potonuti u dubinu mutnog Nila.
Priča je nezaobilazno štivo novinara i analitičara koji se bave Bliskim istokom, regionom koji nikada nije bio poznat kao područje povoljno za logičke analize. Nije ni sada.
Izraelske vojne intervencije, dve u tri dana na ciljeve u Siriji, unose nove elemente opasnosti. Vlada premijera Benjamina Netanjahua obazrivo se držala tokom dve godine sirijskog rata.
Zašto je napustila tu racionalnu poziciju? Zašto se direktno upliće u krvavi sukob?
Izraelci su, tvrde uvek anonimni izvori, želeli da spreče isporuku iranskih raketa „fateh-110” hezbolasima u Libanu. To su, ako se ne varam, iste one rakete zemlja-zemlja za koje su Amerikanci tvrdili da ih Asadov režim koristi protiv pobunjenika.
Ne zvuči logično da ih Damask prosleđuje šiitskoj miliciji u Libanu kada mu je oružje više nego potrebno za sopstveni spas.
Biće pre da je Izrael procenio da je došlo vreme da – uništavanjem vojnih arsenala Asadovog režima – pomogne pobunjenicima. Da kao najbliži saveznik Zapada u regionu pojača pritisak pre svega na Amerikance da se vojno umešaju.
Tu već ima dobre stare iračke logike Džordža V. Buša. Dovoljno je prisetiti se kako je počela priča o sirijskom hemijskom oružju.
Pozivajući se na anonimne izvore – koncepcijski iste one koji su svoju pouzdanost dokazali u otkrivanju oružja za masovno uništavanje Sadama Huseina – lansirana je priča o hemijskom oružju koje Asadove snage koriste ne samo protiv pobunjenika, već i civila.
Upotrebljeno hemijsko oružje, verovatno upotrebljeno, možda upotrebljeno, može da se upotrebi. Tako se gradi priča upućena Baraku Obami koji je svojevremeno rekao da bi to značilo „promenu pravila igre” i nekako suviše naglo nagovestio da bi prelazak „crvene linije” bio kraj američke politike uzdržavanja.
„Proglašavajući crvenu liniju bez da prethodno razmotrite posledice koje želite da nametnete je prizivanje problema”, piše jedan od kolumnista „Vašington posta”. „To je kao kada roditelj neposlušnom detetu zapreti brojanjem do tri: stvar funkcioniše ukoliko dete nema hrabrosti, radoznalosti ili mogućnosti da utvrdi šta će biti kada dođete do tri”.
Logika bi nalagala pitanje zašto bi se Asad korišćenjem inkriminisanih bojnih otrova tako lako namestio kao meta kada mu u sukobu sa pobunjenicima „migovi” sasvim uspešno obavljaju posao?
Logika? Bliski istok ima svoju, belosvetski jastrebovi svoju. Uprkos racionalne sumnjičavosti u Asadov samoubilački potez, uprkos zvaničnom demantovanju Damaska, pritisak se pojačava, preteći da Ameriku uvuče u sirijski haos.
Potom su se u jednačinu ubacili ne samo Karla del Ponte već i drugi, tvrđenjem da je napada sarinom bilo, ali da su ga koristili pobunjenici. Što već jeste oaza uvrnute logike, jer Asadovi protivnici računaju da će – kada se zaista identifikuju žrtve bojnih otrova – lako prodati kukavičje jaje jastrebovima sa Zapada koji samo čekaju povod.
Asadu u tom slučaju, kao ni Sadamu 2003, nema odbrane.
Zato uticajna šefica senatskog komiteta za bezbednost Dajana Finstin – ista ona koja je zdušno branila izraelski napad u Kani na jugu Libana 1996. u kome je stradalo 105 civila, mahom dece – grmi da je „crvena linija” već pređena.
Zato britanski premijer Dejvid Kameron, rizikujući sudbinu „pudlice” Tonija Blera tokom iračkog rata, otvoreno tvrdi da veruje – opet bez dokaza – da je „veoma verovatno” da hemijsko oružje koristi režim, a ne opozicija.
Pritisci prema Vašingtonu rastu. „Predsedniku mira” poručuju da će odbijanjem da se vojno umeša biti odgovoran za katastrofu.
Obamina administracija pokazuje želju, kao i prilikom intervencije u Libiji, da se ne uključuje u još jedan rat protiv neke islamske zemlje, bez obzira na sekularni karakter Asadovo režima.
No, ima znakova upozorenja da bi Obamino opiranje u nekom trenutku moglo da popusti. Bela kuća je krajem aprila dala do znanja da obaveštajne agencije „veruju” da je sirijski režim upotrebio hemijsko oružje protiv svog naroda.
Zatim je uhvaćena u neprijatnom raskoraku. Posle prvog izraelskog napada, koji je Obama opravdao, u Vašingtonu je rečeno da su o akciji upoznati tek pošto je ona okončana. Međutim, u slučaju druge, televizija En-Bi-Si je, pozivajući se na obaveštajne izvore, saopštila da je Izrael u pripremama koristio američke obaveštajne podatke.
Ima tu još jedan kliše oko Sirije koja je škorpionski izazov zdravom razumu strah Zapada da hemijsko oružje ne dopadne u pogrešne ruke. Sve bi bilo logično da „pogrešne ruke” nisu oni koje Zapad zdušno podržava, a Katar, Saudijska Arabija, Turska pa i neke članice EU naoružavaju.
Sve podseća na pragrešku podržavanja mudžehedina protiv Sovjeta u Avganistanu. Posle je napravljen Osama bin Laden.
Kao što se u Irak uselila Al Kaida koje u Sadamovo vreme nije bilo, kao što su se islamski militanti pojavili u Libiji, gde su u vremenima Muamera Gadafija postojali samo u zatvorima, tako i sada u Siriji.
Raznorazni džihadisti, priznaje se u pola glasa, manje-više kontrolišu pobunjeničku stranu. Opšta konfuzija: Zapad podržava „dobre momke” strahujući da do njih ne dođe njegovo oružje namenjeno pobedi nad Asadovim „lošim momcima”.
Biće da je sve to opredelilo Amerikance i Ruse da se još jednom okušaju na polju diplomatije. Mirovni dijalog o kome posle posete državnog sekretara Džona Kerija Moskvi sada govore Vašington i Moskva trebalo bi da bude nastavak skupa u Ženevi juna 2012. kada su dve sile uskladile okvir za prekid rata stvaranjem prelazne sirijske vlade, iako od tada nije bilo nikakvog proboja.
Ženeva-2, kojom bi se prekinuo rat koji je već odneo 70.000 sirijskih života i četiri miliona ljudi oterao iz domova, imaće do kraja maja, kada bi mogla da se održi, jedan veliki test: da li će Rusi odustati od isporuka novih protivvazdušnih sistema „S-300” koje bi režim trebalo da dobije za tri meseca.
Keri smatra da bi to bilo štetno i za takav stav ima jak argument: iako ne sprečavaju dotur oružja pobunjenicima, SAD zasad odbijaju da postanu liferant krvavog sukoba. Zato isto očekuju od Rusa.
Drugo ključno pitanje ostaje nerešeno: sudbina Bašara el Asada. Da li bi bio uključen u pregovore ili ne. Pobunjenici neće ni da čuju, pa je Keri ove nedelje izjavio da budućnost vidi bez sirijskog reisa.
Ženeva-2 je nesumnjivo dobra vest na spoljnom planu, iako bar za izvesno vreme znači održavanje statusa kvo na bojištu u Siriji gde ni jedna strana nije u mogućnosti da napravi odlučan proboj. Što znači nastavljanje ubijanja i razaranja.
Postizanje mira biće izuzetno teško, što ne znači da je i nemoguće.
Boško Jakšić
objavljeno: 12/05/2013
