Izvor: Politika, 27.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sirotinju uvek guraju u rat
Od našeg specijalnog izveštača
Specijalnim programom "A tribute to Jane Fonda" na kome je prikazano jedanaest filmova koji su Fondu lansirali u svet holivudskih velikana, na bečkom filmskom festivalu Viennale ′7 odata je počast jednoj od najbeskompromisnijih zvezda filmske scene, piscu, producentu, kraljici aerobika, ženi koja prkosi nepisanom zakonu "večite mladosti na holivudskom ekranu" i neumornom borcu za mir i ženska prava.
Kao đak legendarnog Lija Strasberga, Fonda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << počinje karijeru na Brodveju i dobija niz nezapaženih rola na filmu da bi se 1968. proslavila ulogom u Barbareli, treš "saj-faj" eksperimentu svoga supruga Rožea Vadima. Uloga Glorije u filmu Sidnija Polaka "I konje ubijaju, zar ne" (1969) oslobađa je imidža praznoglavog seks simbola i otvara joj vrata za ozbiljne filmske projekte. Nagrađena je sa dva oskara – 1972. za ulogu prostitutke Bri u "Detektivu Klutu" reditelja Alana Pakule i 1979. za "Povratak ratnika" Hala Ešbija.
Džejn Fonda se aktivno bavi pisanjem i od 2001. na čelu je Centra za seksualno zdravlje maloletnica koji mladim devojkama pruža informacije o posledicama nezaštićenih polnih odnosa. Podržava organizacije za zaštitu žrtava seksualnog zlostavljanja i fizičkog nasilja. Javno se suprotstavlja ratu u Iraku i podržava kampanju za zabranu slobodne prodaje oružja u SAD.
Izjavili ste kako se između Barbarele i Kluta u vašem životu puno toga promenilo. Na koji način?
Pre svega, promenile su se moje političke ideje i stavovi. Postala sam politički aktivista i feministkinja. Posle niza godina provedenih u De Golovoj Francuskoj, "desila" se 1968. Počela sam da odlazim na javne mitinge sa Simon Sinjore, Simon de Buvoar i Žan-Polom Sartrom i mislim da mi je upravo ta, veoma politički angažovana, pariska kulturna scena otvorila oči. A možda je "krivac" za moje buđenje bilo i to što sam se nalazila u drugom stanju, upijala sam emocije kao sunđer. Na demonstracijama sam počela da upoznajem američke dezertere i ranjenike iz Vijetnama. Pomislila sam "šta radim ovde u Parizu?"
Rešila sam da se vratim u SAD i smesta sam dobila ponudu za ulogu Bri u "Detektivu Klutu" Alana Pakule. Od mene, ubeđene feministkinje, najednom se očekivalo da pred kamerama tumačim ulogu prostitutke. Nazvala sam svoju dobru prijateljicu, poznatu aktivistkinju, i izjadala joj se o svojoj dilemi. Rekla mi je: "Džejn, nije poenta u tome da li ćeš glumiti prostitutku, već da li ćeš uspeti da je prikažeš kao vredno ljudsko biće." Investirala sam dosta vremena u proučavanje uloge i provodila sam dane u policijskoj stanici studirajući akte registrovanih prostitutki. Sa nekima od njih sam se sprijateljila, pokušavajući da dokučim njihov milje, njihove životne priče. Družila sam se sa tim ženama, a nijedan od njihovih makroa mi nije ni prišao. To me je poprilično deprimiralo, ne zbog toga što sam želela da mi priđu, već zato što sam bila ubeđena da ne znam da se uživim u taj svet. Rekla sam Pakuli – "čuj, stvarno nisam ubedljiva, nađi nekog drugog. Niko neće kupiti priču da sam kurva". Bio je tvrdokoran i nije hteo ni da čuje o nekakvom odustajanju.
Jedna od dobrih stvari u vezi sa mojim pozivom jeste ta što su režiseri radikalno različiti ljudi. Alan Pakula je bio vrsta psihijatra, a da nije preterano voleo ljude. I pored svega, imao je neverovatnu sposobnost da "vaja" kamerom, da prodre u dubinu ljudske psihe. To je bio neverovatan izazov i zbog toga sam mu večito zahvalna.
Poznati ste po vašem neumornom političkom angažmanu. I dan-danas ste jedan od simbola masovnih protesta protiv rata u Vijetnamu, a otvoreno se suprotstavljate i ratu u Iraku.
Za razliku od onoga što ljudi nekada pogrešno tvrde, nisam bila ni prva ni poslednja koja je otišla u Vijetnam da izvidi situaciju. Bilo je dosta glumaca koji su pokušali da probude svest u američkoj javnosti. Moja domovina se u jednom trenutku, baš dok sam živela u Francuskoj, uplela u besmislen rat – da li vam to zvuči poznato? Htela sam da ljudima pričam šta se u stvari dešava, a treba biti i iskren i reći da je bilo mnogo lakše otići u Vijetnam onda, pre četrdeset godina, nego što je to danas slučaj sa Irakom. Šezdesetih su postojale organizacije koje su garantovale vašu bezbednost i koje su mogle da vas odvedu bilo gde i da vam pokažu stanje stvari. Ja sam se interesovala za sudbine poginulih i obogaljenih kojima je država hladnokrvno okrenula leđa. Zbog toga je za mene posebno dirljiv trenutak u karijeri bila uloga u "Povratku ratnika" Hala Ešbija. Taj film, nažalost, nije izgubio na aktuelnosti. Amerika i dalje ne ulaže sredstva u lečenje svojih vojnika, i tu ne govorim samo o invalidima već o ljudima koji su psihički ubijeni. Prepušteni su sami sebi, izdati.
Nekako mislim da je danas jako teško protestovati protiv američke inostrane politike, a da čoveka ne pečatiraju kao izdajnika, nepatriotu. Još od Reganove administracije postoji jako dobro razvijena propaganda koja je promenila svoju taktiku i igra na kartu "krivice". Osmelite se i recite nešto, spomenuće se 11. septembar, a upravo taj adut izaziva u ljudima osećaj krivice što su protiv nečega protiv čega imaju sve pravo da negoduju. U mladosti sam napravila nekoliko neopreznih poteza i gluposti. Na primer, čuvena fotografija sa protivavionskim topom Vijetkonga. Ali, ljudi su onda, baš kao i sada, bili gurnuti u rat jer nisu imali izbora. Srednja klasa nije pogođena ratovanjem. Ko se pridružuje vojsci? Sirotinja, nezaposleni, mladi ljudi koji sebi ne mogu da priušte školarinu za koledž. Namamljuju ih obećanjima i patriotizmom.
Vaši feministički počeci vuku korene od poznanstva sa Simon Sinjore, a odnedavno ste se sprijateljili sa čuvenom feministkinjom Iv Ensler. Kako vidite vašu ulogu u pokretu?
Interesantno je da pominjete Simon Sinjore u tom kontekstu. Istina je da zapravo ni ona ni ja nismo bile feministkinje u pravom smislu te reči. Volele smo da mislimo kako smo to bile, ali naš način života, i pre svega, pogrešan izbor muškaraca, govorili su protiv te teze. Simon je bila moja "surogat majka", zaštitnica deteta velikog režisera čijem se radu divila. Ja sam razmišljala kao feministkinja još od šezdesetih, ali sam postala jedna od njih tek po svom razvodu od Teda Tarnera, svog poslednjeg muža. Što se tiče Iv Ensler, to je jedna jako fascinantna, hrabra žena. Sećam se svog šoka, ali i ponosa, kada me je početkom 2001. nazvala da nastupim na bini u njenim "Monolozima vagine". Prvo što sam pomislila jeste to da bi bila ludost da to uradim u Atlanti (država Džordžija) u kojoj stanujem. To je jedna tako konzervativna američka sredina, da je moja prva reakcija bila "linčovaće me". Tamo mi još nisu oprostili imidž "Hanoj Džejn". Ali ideja mi je naposletku postala jako bliska jer tretira problem koji žene imaju sa sopstvenom seksualnošću. Postala sam i počasna predsednica njene organizacije "Vi-dej" čiji je cilj da zaustavi nasilje prema ženama.
Kako gledate na problem starenja u Holivudu?
Istina je da se posle "zlatnog četrdesetog" uloge sve više proređuju. U Holivudu se sve vrti oko starenja, ili tačnije rečeno – na ceni je mladost. S tim što je prednost doba u kome sam ja bila velika zvezda ta što nije bilo paparaca koji su trčali za mnom sa kamerama. Prava je sreća što više nikoga ne zanima ono što radim, gde sam... To sam naučila da cenim pri snimanju svog poslednjeg filma "Džordžijini zakoni", režisera Gerija Maršala. Lindzi Lohan, moja filmska unuka, ne može da prevali ni dva koraka a da je ne snimaju.
Vratili ste se filmu posle 15 godina pauze ulogom u "Monster-in-law". Neki kritičari nisu blagonakloni prema izboru koji ste načinili za svoj povratak na ekran.
Nemaju pojma. Ta uloga je fenomenalna jer sažima karakter svih mojih muževa, naročito poslednjeg, tu manipulativnost i tvrdoglavost. Možda nije u pitanju remek-delo, ali je tema izvanredna.
Kako je bilo raditi na filmu "Letnjikovac", koji je jedini film u kome ste se pojavili zajedno sa vašim ocem, i to upravo u ulozi oca i ćerke?
Za mene je to bio težak, ali istovremeno i dirljiv projekat. Moj otac i ja smo prvi put stali zajedno pred kamere i to u mojoj produkciji, što je najveća ironija – onima koji su gledali ovaj film jasno je da u njemu ima dosta autobiografskih momenata iz našeg komplikovanog odnosa. Drago mi je što smo snimili taj film. Moj otac je umro od raka četiri meseca po završetku snimanja. Kad god pomislim na "Letnjikovac" navru mi scene koje preslikavaju naše porodične situacije; nesporazume, manjak emocija, sukobe i moju žeđ za očevom ljubavlju. Na primer, scena u kojoj moj otac otvara vrata i umesto pozdrava kaže "Kakva debeljuca" vraća me u detinjstvo jer mi je od malih nogu govorio da sam debela. Na meni mu se ništa nije dopadalo i bio je opsednut mršavim ženama. Sećam se Katrin Hepbern koja je glumila moju majku i njene zaštitniče podrške na snimanju. Znala je da mi kaže: "Džejn, ne daj mu da te dokrajči. Spens je to stalno radio sa mnom." Došla bi krišom na snimanje i bodrila me. Jednom prilikom se sakrila iza žbunja i u momentu kada sam imala veliku blokadu pesnicama me je ohrabrivala da se skoncentrišem, odglumim, samo da veliki Henri Fonda ne bi otkrio moju slabost i narugao joj se.
To je bio film pomirenja, velikog oproštaja, barem s moje strane. Žalosno je da je moj otac umro, a da ni danas ne znam šta je tokom snimanja osećao, da li je išta osećao.
[objavljeno: ]
