Izvor: Danas, 02.Jun.2015, 11:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rođenje, brak i kraj...
Izlazimo iz Pondičerija i prelazimo reku Kavuri. Pored Ganga i Bramaputre, jedna je od svetih indijskih reka. Svaki religiozni Indus kraj svog života zamišlja na obali neke od njih. Posle smrti - koju oni ne doživljavaju kao nesreću već kao seobu duše - na redu je kremiranje.
Imućniji ljudi sebi obezbeđuju sandalovo ili neko drugo plemenito drvo koje prekrivaju cvetnim vencima. Neko od najbližih srodnika potpali vatru. Na toplom vazduhu požar proždere sve i na kraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ostaje samo pepeo. Asti - kako Indusi kažu, raspe se u svetu reku, ukoliko je nema, onda u bilo koju vodenu površinu. (Oni veruju da će na taj način duša brže i lakše stići na nebo.) Ispred nas je masa sveta. Stoje u pojedinačnim grupicama; jedni sede u "lotos" položaju, sklopljenih ruku i jednoličnim glasom izgovaraju molitvu, drugi su na obali sa pogledom uperenim u vodu, treći pripremaju cvetne venčiće i hranu. Na listu palme poređane su razne đakonije, cveće i banane. Po površini mirne vode pliva beličasti prah. Pomešan sa nežnim cvetnim laticama kreće se lagano, pa sve brže, žureći ka matici ubrzo nestaje.
Indusi još po rođenju deteta ugovaraju i njegov brak. Za taj čin je potrebno da se ispune određeni uslovi. Budući supružnici moraju biti iz iste kaste, moraju posetiti i poslušati savet astrologa i moraju postići dogovor sa budućim prijateljima. Kad se sve to ispuni, sledi venčanje.
U pokrajini Radžastan na "aka teej" - tradicionalno srećan dan za svadbu, venčano je prisilno desetine hiljada dece, mada su još od 1930. zabranjene dečije svadbe. Međutim, ta zabrana se i dalje krši. Ženska deca predstavljaju socijalni teret za svoje roditelje, a što se ranije udaju to se porodica oslobađa materijalne odgovornosti (miraza) dok mladoženjina porodica dobija svežu radnu snagu.
Na ceremoniji venčanja mlada je imala samo 10 meseci, a mladoženja 3 godine. Dečak je svečano obučen; na glavi nosi beli turban, za pojasom mu je zadenuta kratka srebrna izgravirana sablja.
Takoreći još beba, devojčica je u svetlucavoj odeći od organdina, ručice i članci na nogama su joj ukrašeni zlatnim nakitom. Oboje sede na podu, mlada se rita i plače, mladoženja zeva i ubrzo pada u san. Odrasli ih štipkaju, bude i umiruju. Podižu ih, i u naručju sa njima kruže oko ritualno upaljene vatre ispred koje ih uporno postavljaju na noge. Od gustog dima mladenci još više plaču, iz dna hodnika odjekuju bubnjevi, pa reski zvuk gonga. Sve to nadjačava sveštenik što čita molitvu, a kad i četvrti put svi zajedno naprave krug - dečko i devojčica konačno postaju muž i žena.
Uobičajeno je i to da odraslije devojčice odmah po veridbi prelaze u kuću dečaka. Tamo bude vaspitavana u duhu njegove porodice. Kad dođe do venčanja, imaće dosta vremena da se dobro upoznaju i čak postanu bliski prijatelji. U ovom slučaju čin venčanja se obavlja u hramu. Mlada je obučena u sari crvene boje raskošno ukrašenim zlatnim vezom i brokatom. (Najbolje da je iz Kančipurija!) Mladenci prepliću ruke, a sveštenik prosipa vodu preko njih. Smatra se da je venčanje obavljeno kada budući supružnici sedam puta obiđu oko obredne vatre.
