Izvor: Politika, 05.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privatizacija naših duša
Bacili su svoje otrove na nas. Da li je moralo tako da bude? Da li i u drugim zemljama život mora da ustukne pred politikom?
Ljubav nam govori da smo sve na svetu, a mudrost kazuje da nismo ništa. Između te dve krajnosti se odvija naš život. Demokratija nije u tome da svako može da radi šta hoće već u tome da niko ne sme nikoga da primorava na nešto što dotični ne želi. To je neka moja definicija demokratije, mada vidim da u životu nije tako. Svedoci smo svakojakog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nasilja na sve strane a, nažalost, nema ni zakona, koji bi nas odbranili. „Srešćemo se u raju ili na pobedničkom polju!”, hrabri svoje podanike u bioskopu, na Pašićevom trgu, kraljica Elizabeta koja je u 16. veku stvorila zlatno doba Engleske.
Uprkos demokratskim preobražajima, drukčije mišljenje ostaje kod nas i dalje shvaćeno kao izraz neprijateljstva i kao pretnja poretku. Zato se u javnosti drukčijem mišljenju suprotstavljaju tako što se – obračunavaju s onima koji drukčije misle.Argumentumadhominem je formula takvog odnosa, jer u dominantnoj politici ,,ja tebi – ti meni” neprijatelji samo smišljaju kako da nas potkopaju.
Kako se moglo desiti da predsednički kandidati postanu ljuti neprijatelji, zar oni, svaki pojedinačno, ne žele prosperitet ove zemlje? Tačno je da imaju različite poglede na ono što nas okružuje, ali kako da im verujemo ako se mrze? Zar nije bilo načina da nas argumentima ubede da je njihova namera bolja od namere onog drugog? Polemiku su pretvorili u dvoboj na život i smrt. Tako su mediji u ovoj zemlji postali poprišta vatrenih sukoba, nipodaštavanja i omalovažavanja.
Ne liči li ovo isključivo političko-polemičko obraćanje narodu na ratno stanje, ne ukazuje li na sasvim nisku kulturu javnog dijaloga? Nisu li tome prilično doprineli i ugledni umetnici, javni radnici i novinari svojim učestvovanjem u verbalnim obračunima, ili možda još više svojim prećutkivanjem važnih činjenica? Nije li poimanje naše demokratije postalo tako loše da je njihovo učešće u lažnim i ratobornim dijalozima već postalo svojevrstan vid njihovog prihvatanja i odobravanja takvog stanja?
Pominjem ovo upravo zato da kažem koliko je sve to bilo mučno i uznemirujuće. Bacili su svoje otrove na nas. Da li je moralo tako da bude? Da li i u drugim zemljama život mora da ustukne pred politikom? Istini za volju, nije ni kod nas ustuknuo, sve je to bio privid koji su putem plaćenih termina širili i proklamovali mediji... Koliko znam, pravo na glasanje ne podrazumeva i obavezu da izađete na izbore. Zato je valjda stvorena predizborna kampanja da nas ubede da treba da glasamo! Izbori su slobodni, to se sasvim smetnulo s uma! U toku mog dugog života nije se ni jednom desilo da je neko bio kažnjen zato što nije glasao. Toga nije bilo ni u krutim vremenima komunističke diktature, kad su se drugovi trudili da odziv birača bude stopostotan kako bi kapitalistima dokazali da je komunistička ideologija ispravna, da vladaju srećnim narodom koji koristi sva svoja prava, čak stoposto izlazi na izbore ne bi li dokazao da je samo jedan jedini kandidat dovoljno uzvišen i vredan svačijeg glasa. Jeste da su drugovi komunisti na dan izbora slali pionire da podsećaju građane, koji još nisu glasali, na njihovu dužnost. Nisam glasala ni tada, a zbog toga ipak nisam bila nemi posmatrač istorijskih trenutaka sa strane, pošto sam rano završila gimnaziju i odmah se upisala na pozorišnu akademiju, gde me je zateklo glasačko pravo. Ali tada sam već naučila, od mog profesora, velikog heleniste Miloša N. Đurića, da oni koji se bave kulturom, zdravstvom i prosvetom ne bi trebalo da se stranački opredeljuju, jer njihova delatnost pripada svim građanima... Držim se toga i danas, mada vidim da mnogi od moje sorte misle drugačije.
Čim je dato pravo glasanja, neko je odmah uz to prikačio i građansku dužnost, mada to nije ispravno. Glasanje je slobodan izbor građana, gde ne može da važi parola: „Ko ne izađe da glasa, glasa za radikale”. Ova parola može daleko da se čuje! Da li su ovu krilaticu, koja je proteklih dana lebdela po beogradskim ulicama, ubacili neki neprijateljski elementi, grupa terorista koja hoće da nas razori, ili se šali neka ovdašnja velesila koja se namerila da privatizuje i naše duše; preti, ukazuje da se pazimo i ne zanosimo kako možemo da uteknemo? To što je neko iskren nikako ne znači da je u pravu.
To nije dovoljan razlog da se politika nazove politikom. Možda je onda prikladnije nazvati je uživanjem u niskim strastima. Nije stvar u tome šta ja mislim, već u univerzalnim kriterijumima onog što politika jeste i šta sme da bude. ,,Ah, do đavola! nisam ja svoje nerve našao na cesti!” rekao bi Krleža.
Preživeh i ove izbore. Neka bude što biti ne može! Bez obzira na sve, bio je to moj pogled na ovaj istorijski trenutak.
Eva Ras
[objavljeno: 06/02/2008]
