Izvor: Politika, 12.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregovori, ali sa kim
Na početku 1989. odlučuje se u Srbiji da se agresivna politika pritisaka na kosovometohijske Srbe od strane ekstremnih albanskih kosovskih političara i pitanje ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji, najzad i jednom za svagda, reši ustavnim putem. Na kraju 2006. srpski političari su odlučili da isti problem opet reše na isti način – ustavom. Mora se kazati da je u drugom slučaju stanje kosovske stvarnosti veoma izmenjeno – strani faktor, koji i sada ima glavnu reč, prisutan je na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << teritoriji Srbije.
Srpski političari su danas svi za pregovore s albanskim kosovskim političarima. I pored toga ne dolazi se do rešenja i to zbog toga što albanska kosovska strana ne prihvata pregovore sa Srbima. Postavlja se pitanje: Šta da se radi u realnim uslovima i u uslovima kada Srbija nema međunarodnu moć? Srbima ne ostaje ništa drugo do pregovaranje sa najvažnijom stranom u sukobu – sa Zapadom. Da su vodeći srpski političari 1989. pregovarali sa stranim faktorom situacija sa Kosovom i Metohijom ne bi bila takva kakva je sada.
Stanje ljudskih prava srpskog stanovništva Kosova i Metohije 1989. bilo je zabrinjavajuće. Vladalo je nasilje i pritiskivanje Srba da se isele sa Kosova. Srpski kosovski političari iz Srpskog pokreta otpora tražili su od Jugoslavije i Srbije da im osiguraju miran i bezbedan život. Beznađe i strah naterali su ih u Beograd. Srpski lider Slobodan Milošević video je rešenje u administrativnim merama – jedna od tih mera bila je izmena Ustava. Nikome u Srbiji nije padalo na pamet da rešenje za probleme na Kosovu potraži u inostranstvu.
Ustav je izmenjen 28. marta 1989. Predsednik srpske Skupštine, predsednik Ustavne komisije i glavni govornik na proglašavanju Ustava Borisav Jović na svečanom proglašenju izmenjenog Ustava, kazao je "da tek kada Srbi budu sami odlučivali, tek tada će Srbija moći da razvije sve svoje stvaralačke snage", kao i "da se nikad više ne može i neće vratiti vreme da se o Srbiji odlučuje izvan Srbije". Srpska politička elita smatrala je da će problem ljudskih prava Srba u provinciji Kosovo i Metohija moći da reši bez pomoći sveta. Kosovski albanski političari su se, naprotiv, obratili Americi i od nje zatražili podršku za svoju borbu sa Srbima za primat na Kosovu. Postoji još jedan detalj koji je 1989. igrao veliku ulogu: srpska vladajuća partija bila je ubeđena u trajne vrednosti socijalizma. Borisav Jović se na optužbe drugih republika da je Srbija boljševička branio na njemu svojstven način rekavši da Srbija Sloveniji i Hrvatskoj nije bila boljševička dok su "dominirale" Jugoslavijom. Na jednoj strani je njegova poslovična sposobnost za konstrukcije, a na drugoj nesposobnost da u svojim praktičnim elaboracijama uzme u obzir značaj stranog faktora, iako je o stranom faktoru bio dobro informisan, kako pokazuju i njegove objavljene beleške. Ipak, Joviću treba priznati hrabrost za javno priznavanje svojih zabluda, kao i za verno opisivanje srpske politike iz tog vremena. Njegovo pitanje "šta se desilo s međunarodnom zajednicom kada ta ista u odnosu na Srbiju ne poštuje svoje vlastite principe" podseća na današnje pitanje "šta će se desiti s međunarodnim poretkom koji u odnosu na Srbiju ne poštuje svoje vlastite zakone", koje vodeći srpski političari neprekidno postavljaju. U ovom trenutku kada mediji javljaju da je došlo do ponovnog pritiska na Srbe na Kosovu i Metohiji, a što je prema oceni aktuelne vlasti u Beogradu "najgrublja bestijalna provokacija i pokušaj etničkog čišćenja", srpskom rukovodstvu ne preostaje ništa drugo do da hitno zatraži pregovaranje sa SAD, Kontaktnom grupom i SB.
Publicista
Đorđe Jončić
[objavljeno: 12.01.2007.]
