Izvor: B92, 15.Mar.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas", 15. mart
Pise: Borka Pavicevic
No longer and not yet
Svi nasi trgovi
Psiholozi i umetnici, i ne samo psiholozi i umetnici, znali su da govore i da se posluze takozvanim telesnim govorom. Da ne pominjem kako se to strucnim jezikom kaze, jer svaka upotreba "stranih" reci je sumnjiva. Strane reci tipa Sanel, Versace, BMW, viski, hekler, malboro i tako dalje vise su nego dozvoljene od strane najvecih boraca protiv novog svetskog poretka, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je zato skolstvo, prosveta, univerzitet, mediji ono sto ima biti apsolutno patriotsko. Dakle, moze mercedes, ali Hegel, to vec nije "podobno". I uostalom ne znam, cime se ne ponosim, kako se na kineskom kaze "telesni govor", ili "govor tela".
Ako je ista bilo jasno od pocetka ovdasnje populisticke revolucije, ili "dogadjanja naroda" bio je to telesni govor. Nije trebalo biti narocito senzibilan, ili narocito obrazovan, ili narocito politicki upucen, da bi covek odmah znao ko su ti svi raskreceni momci, sta znaci to "burazeru", sta znace svi ti rakursi odozdo, sta znaci to "on ide, gleda u daljinu, a mase klicu", sta znaci uzdignuta ruka, sta znaci sve to trcanje za njima, otvaranje vrata, taj govor u daljinu, parole "hvala ti za Dejton", i sve to sto je bilo docnije. Ali na samom pocetku portiri su znali da zaurlaju, spikeri, boze, ti spikeri i spikerke, da sa punom predanoscu i osmehom citaju te gadosti o "oslobadjanju" i "ognjistima".
Molim vas lepo, mozete li verovati coveku ili saopstenju koje izgovara "pod plastom". "Pod plastom demokratije", "huligani su", "rusilacke demonstracije", "pod plastom". Sta sve nije godinama bilo "pod plastom", i kako to da cim cujete da je nesto "pod plastom" odmah se ne "uhvatite za revolver". Ovo je citat, molim vas. Revolvere su oduvek imali samo oni koji su izgovarali za druge da rade nesto "pod plastom". "Pod plastom" je ipak gore nego "bacanje klipova pod tockove". Revolucije. A "pod plastom je", kad se strgne obrazina sastavljena od para mitova, opstih mesta, banalnosti, sujete, volje za moc, milicije, RTS-a, "pod plastom" je banalnost, glupost, agresivnost, arivizam, licna korist, neuroze i psihoze, "privatizacija", koristoljubiva ili bolesna identifikacija sopstvenih interesa i interesa naroda, sumanutih projekcija sopstvene slike o stvarima, da ne kazem "pogleda na svet" jer nije u pitanju tako krupna stvar, kao suprotne od stvarnosti, od realnog zivota, sto rezultira kao opsta sizofrenija, opsti rascep, i sveopsta osnova za dalje nasilje, nad svim i svacim.
Ali, postoji i sasvim druga slika, sasvim drugaciji govor. Govor sabranih ljudi, govor zrelih ljudi, govor svesnih ljudi.
Koji su odmah, jer stvarno nesto govore i govore o stvarnosti, lepi ljudi, slobodni ljudi, ljudi koji izazivaju ponos.
Takva je bila scena Skupstine Pozega na trgu u Pozegi. Kao najlepsa scena zbog koje, jednom, deca vole da citaju knjige iz istorije. Dan lep, suncan. Ljudi pristojno, civilno obuceni, a stoje u krug. Kravate uredno vezane, odela, sve dostojanstveno. Uredno i pitomo, razgovaraju, savetuju se. Setila sam se Agore, setila sam se polisa, gradskog principa, moralnih zakonitosti, odgovornosti, shvatanja drustva kao onoga za sta smo svi odgovorni. Onda su se tako, na svom trgu, izjasnjavali, dizali ruke, usaglasavali.
Jedna zena u normalnom svakodnevnom mantilu, zabrinuto je govorila u laganoj setnji. Drzala je neke fascikle, izgledala je krajnje profesionalno, ozbiljno. Onda je govorio predsednik Skupstine Pozega.
Lep covek, visok, artikulisan, normalnog govora i razgovora.
Gleda drugima ravno u oci, vidi ih, i oni njega.
Onda je, dalje na Studiju B, bio snimak vojnika iz Kraljeva. Na trgu, sve javno, nema nista lepse od javnosti, od otvorenosti, od istine, od osvajanja sopstvene slobode.
Setila sam se kako su nekad, davno, vojnici bili rado vidjeni, kako su izazivali kod civila osecanje sigurnosti i pravde, kako se civili nisu plasili vojnika, naprotiv.
U obe scene bilo je osecanje zajednistva, osecanje neceg vise iznad licnih interesa, osecanje za dobrobit jedne ljudske zajednice u celini, sto nadahnjuje ljude ponosom i velicinom. I konacno, u obe te scene, i u mnogim drugim scenama, sada, danas, medju ljudima, scenama novog jezika, nove poruke, novih kretnji, novih pogleda, scenama slobodnih ljudi, a ne robova, ne kmetova, ne onih u vlasnistvu, vec slobodnih ljudi, krije se prava ljubav za ono sto je ovde preostalo. Mozda unuci, i mozda nezagadjene reke i sume.
Amin.
.jpg)
