Izvor: RTS, 15.Mar.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled štampe (15. 03. 2009.)
Srpsko-hrvatski odnosi, tranzicija u Srbiji, Legijini računi i imovina, srpsko pravosuđe, teme su beogradske dnevne štampe
Srbija i Hrvatska između saradnje i nesporazuma
Hrvatska i Srbija se, po svemu sudeći, pripremaju da započnu novo poglavlje u međusobnim odnosima, ali bez iluzija da će problemi biti rešeni brzo i lako. Dve zemlje, koje slove kao ključni potencijalni partneri u regionu, neprekidno se nadmeću za lidersku poziciju, a imaju i različite >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << poglede na situaciju u Bosni i Hercegovini. Srbija je čvrsto na pozicijama Dejtonskog sporazuma, a Hrvatska bi mogla da prihvati i njegovu reviziju. Ali, spoljnopolitičke okolnosti, odnosno činjenica da obe teže ka evropskim integracijama, teraju ih na ubrzano popravljanje odnosa.
Kada je reč o teškom nasleđu prošlosti, saradnja pravosudnih i policijskih organa ima ogroman značaj. U Srbiji se sudi optuženima za zločin u Ovčari kod Vukovara, u Hrvatskoj su organizovana suđenja za zločin u luci Lora, Branimiru Glavašu za zbivanja u Osijeku kao i za zločin u Medačkom džepu, a pred Haškim tribunalom se sudi i srpskim i hrvatskim oficirima. Premijer Sanader je, posle izricanja presude za zločin u Ovčari, rekao da to pokazuje da je procese moguće uspešno organizovati u obe zemlje.
Hrvatska strana svakako želi da amortizuje negativne posledice blokade sa kojom su suočeni kada je reč o Sloveniji. Hrvatski premijer Ivo Sanader kaže da se Zagreb, kada je reč o pograničnim problemima sa susedima, neće ponašati na način na koji se ponaša Slovenija prema Hrvatskoj. Ta izjava je važna, ali treba da izdrži test vremena. Srbija i Hrvatska nisu do kraja rešile spor samo na granici na Dunavu. Usvojen je protokol o principima razgraničenja i razmenjene su inicijalne karte sa linijama razgraničenja koje su dijametralno suprotne.
Suština spora je da Hrvatska insistira isključivo na katastarskim granicama, a Srbija smatra da Dunav kao ključna evropska međunarodna reka treba da bude granica sredinom vodenog toka. Simurdić smatra da je ohrabrujuće to što je pogranična saradnja dve zemlje bitno napredovala. Nema pograničnih incidenata, granične policije sve bolje sarađuju, saobraćaj nesmetano teče. Najava sporazuma o policijskoj saradnji je jako dobra činjenica. Kontrola granice je sve bolja i bolja, to u suštini diže poverenje, kaže on.
Dve zemlje imaju interes da što pre „zatvore" i humanitarni aspekt ratnih sukoba i da reše pitanja u vezi sa nestalima i izbeglicama. Srpske izbegličke organizacije govore o oko 2.500 nestalih Srba u Hrvatskoj, a Hrvatska strana traži oko 1.000 nestalih. Za međusobne odnose je veoma važna činjenica da najbrojnija srpska manjina u regionu živi u Hrvatskoj, a najbrojnija hrvatska u Srbiji. Srpska manjina u Hrvatskoj je snažno na strani proevropskog puta i saradnje sa Srbijom i učestvuje u vlasti već drugi mandat. „To dobrim delom skida stigmu rata i ukazuje na kulturne, demokratske i antifašističke korene srpske zajednice u Hrvatskoj", kaže Simurdić.
Tiha eutanazija srpskih gradova
Talas tranzicije koji još tutnji srpskom državom, i politička nestabilnost, Kraljevčanima su, kao retko kome u Srbiji, ostavili pravu pustoš - na desetine "nestalih" preduzeća iz kojih je na ulicu izbačeno oko 20.000 radnika ili polovina ukupunog broja zaposlenih!
Ekonomski krah usledio je, uglavnom, kao posledica nepovoljne privredne strukture zasnovane na teškoj industriji i veletrgovinama. Ali, i zbog prespore transformacije i privatizacije po principu "samo da se proda", zbog čega su neka preduzeća potonula, a neka još grcaju.
Od "Magnohroma", nekadašnjeg giganta svetske vatrostalne industrije koji je zapošljavao destak hiljada ljudi, posle poništenja privatizacije i "dobrovoljnog" otpuštanja sredinom prošle godine, danas je ostalo samo ime i svega 244 zaposlena!
- Od nekoliko "Magnohromovih" fabrika, trenutno radi samo Fabrika elektrotermičkih proizvoda - FETP, i to pogoni za proizvodnju TA peći, cevnih grejača i, delom, aparata za domaćinstvo. Plate od prosečnih dvadesetak hiljada primamo redovno i trudimo se da izmirujemo sve obaveze - kaže Dragomir Majstorović, zastupnik državnog kapitala.
Posle propale privatizacije "Magnohroma", indijska milijarderska porodica Mital za sobom je ostavila ruine i, pride - gubitak od 1,2 milijarde dinara. Vitalna postrojenja su raskomadana i prodata kao staro gvožđe, zalihe gotovih proizvoda raskrčmljene, a u opštoj besposlici i besparici zatvoreni su i svi rudnici magnezita!
Osim "Magnohroma", i nekad građevinski gigant "Kablar" sa oko 2.500 radnika ne računajući sezonce, potpuno je (i)zbrisan sa privredne mape. Od drvnoindustrijskog kombinata "Jasen" koji je imao više od 2.000 zaposlenih, nije ostala ni cela stolarska radionica, a bukvalno su nestali i veliki trgovinski sistemi koji su imali predstavništva i prodavnice širom "one" Jugoslavije. Slična sudbina zadesila je i "Klanicu", "Hladnjaču", Fabriku tehničkih gasova, štampariju "Slovo" i još četiri kraljevačke konfekcijske kuće.
Čak je i nekada, takođe svetska, Fabrika vagona sa oko 5.000 zaposlenih, koju je pre tri godine za samo 220.000 evra kupila ukrajinska korporacija "Azov impeks", u momentu privatizacije spala na svega 820 radnika.
Ugovorom o proizvodnji 915 plato-vagona namenjenih nemačkoj železnici, vrednog 50 miliona evra, koji su mnogi okarakterisali kao "istorijski", Fabrika vagona je posle nekoliko godina tavorenja ipak krenula s mrtve tačke. Kupcima je, međutim, do sada isporučeno samo 150 vagona.
I, dok su velika preduzeća ili propadala ili dolazila na ivicu ambisa, u Kraljevu su u poslednjih dvadeset godina nicale samo manje privatne firme koje se bave kavom-takvom proizvodnjom.
Sa najviše po stotinak zaposlenih, "Amiga", "Radijator", "Drvoplast" ili "Građevinar" nisu mogli da pod svoje skute prime i sve one koje su u propalim gigantima ostali bez posla.
Pokušavajući da nekako prežive, radnici koje je tranzicioni "cunami" ostavio bez posla, uhlebljenje su uglavnom pronašli na kraljevačkoj pijaci koja je izrasla u najprofitabilnije "preduzeće". Nije redak slučaj da čak i inženjeri, ekonomisti ili građevinski stručnjaci, na pijaci prodaju zeleniš, kinesku i drugu "trange-frange" robu.
Blokirani Legijini računi i imovina
Sva imovina Milorada Ulemeka Legije, u čiji je trag ušla policija, stavljena je pod privremenu meru oduzimanja nakon što se ime vođe nekadašnje Jedinice za specijalne operacije našlo na prvom nalogu Specijalnog tužilaštva o ispitivanju kriminalno stečene imovine, saznaje „Blic".
- Legija više ne može da otuđi ništa što se vodi na njegovo ime, ali ni imovinu koja se vodi na njemu bliske osobe. Sve njegove nepokretnosti su pokretanjem istrage praktično stavljene pod blokadu. Ukoliko ne bude uspeo da dokaže da je svoje bogatstvo stekao poštenim radom, postupak će se usmeriti u pravcu trajnog oduzimanja - kaže za „Blic" izvor iz vrha MUP Srbije.
Javnosti je za sada poznata samo Legijina kuća u beogradskom naselju Filmski grad, ispred koje se i predao policiji u maju 2004. godine. Kuća od nekoliko stotina kvadrata prema stručnoj proceni na tržištu nekretnina vredi nekoliko miliona evra.
- Legija će morati da prikaže sva svoja primanja, plate koje je primao dok je bio u JSO, kao i ostale prihode ukoliko ih je imao. Ta primanja idu na procenu, svaki raskorak sa onim što poseduje naći će se u postupku. Imovina koja se proceni kao višak u odnosu na regularna primanja biće mu trajno oduzeta - kaže naš izvor. On nije želeo da otkrije da li se na Legijino ime ili ime njemu bliskih osoba vodi još nekretnina. U MUP ne žele da otkriju ni da li osim nepokretnosti Legija ima i tajne račune u inostranim bankama i sa koliko cifara.
Izvor „Blica", međutim, tvrdi da su „svi tokovi njegovog novca od momenta predaje u maju 2004. godine otkriveni".
Naš sagovornik nije želeo da otkrije u kojim zemljama Legija ima tajne račune. Poznata je, međutim, izjava bivšeg ministra policije Dragana Jočića da se Legija izvesno vreme krio u Švajcarskoj, zbog čega se može pretpostaviti da je deo novca na računima banaka ove zemlje.
Pressuda srpskom pravosuđu: U ime naroda - krivo
Brojke iz decembra prošle godine su poražavajuće - 4.300 krivičnih predmeta j zastarelo, 1.000 krivičnih postupaka traje duže od 10 godina, 96 odsto zatvorskih kazni narko-dilerima je ispod ili na granici zakonskog minimuma, a 88 zatvorskih kazni za korupciju su ispod minimalnih. Neažurnost, korupcija, sramne presude samo su neke od bolnih tačaka srpskog pravosuđa, kome veruje tek pet odsto građana.
Nedavno je i predsednik Srbije Boris Tadić javno poručio da veza između kriminala, politike, privrede i pravosuđa mora da se raskine da bi Srbija imala šansu za bolju budućnost, na šta se nadovezao ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić sa porukom da ne vredi bilo kakav uspešan rad policije, ukoliko nema uspešnog rada pravosudnih organa.
Sagovornici Presa nedelje, pravni stručnjaci, a nekada i sami članovi sudske vlasti, slažu se da je pravosuđe rak-rana srpskog društva, za šta, pre svega, krive zavisnost sudstva od vlasti i politike, ali i nestručnost kadrova podložnih uticajima i korupciji. Ipak, svi polažu veliku nadu u reizbor sudija, koji bi trebalo da bude završen do kraja godine, ali sumnjaju u kompetentnost Visokog saveta sudstva nadležnog za sprovođenje tog zakona.
Zoran Stojković, ministar pravde u Vladi Vojislava Koštunice, smatra da je veliki problem srpskog pravosuđa u kadru. Iako su sve nade usmerene ka reizboru sudija, Stojković smatra da prelazne odredbe koje su donete daju mogućnost da se izbor sudija vrši po partijskoj liniji.
Profesor Zoran Ivošević, nekadašnji sudija Vrhovnog suda Srbije, podseća na brojne sudske odluke koje su s pravom uznemirile javnost, kao i da su procene da je deset odsto sudija u Srbiji podleglo korupciji. On naglašava da su glavni kriterijumi za izbor sudije: stručnost, osposobljenost i dostojnost kandidata. Ipak, ovaj pravni stručnjak je s pravom zabrinut za valjanost primene Zakona o reizboru, koji će sprovoditi oni koje je izvršna vlast postavila na funkciju.
Vladan Batić, ministar pravde u vladi Zorana Đinđića, podseća da je on taj koji se zalaže za lustraciju, koja podrazumeva i pravosuđe, i kaže da je najvažnije u reformi pravosuđa da se odvoji žito od kukolja. I on se nada, kao i njegove kolege pravnici, da će reizbor sudija biti presudan u reformi srpskog pravosuđa.
Advokat i nekadašnji republički javni tužilac Siniša Simić najveći problem vidi u zastarelim zakonima, ali i u zavisnosti pravosuđa od politike. On kaže da se država meša u svaki segment društva, pa i u sudstvo, i poručuje da je neophodna reforma u domenu javnog tužilaštva, ali i svih društvenih struktura. On upozorava i na smenu kadrova po političkoj liniji.
