Izvor: B92, 12.Jan.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"NIN", 6. januar
pise: Sava Dautovic
Ispovest jeretika - odlomci
U vreme komunisticke despotije ganjali su ga fanatici i cankolizi, u haosu nacionalnog ludila odbacili su ga rodoljubi i sicardzije - tako svoj slucaj opisuje poznati knjizevnik i filmski reditelj. Kako je video neke politicare i kolege po peru?
Kao sto je to bio za zivota, Zivojin Pavlovic je i posthumno jedan od najplodnijih srpskih pisaca. Najubedljivija potvrda toga je upravo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << objavljenih sest tomova njegovog Dnevnika u izdanju novosadskog "Prometeja" i beogradskog "Podijuma". Obimom (od oko 2.500 stranica) i sirinom vremenskog raspona (1956-1993) ti dnevnicki zapisi - naslovljeni kao Izgnanstvo I-II, Ispljuvak pun krvi i Diarium I-III - prevazilaze sve sto je u tom zanru kod nas do sada napisano i objavljeno. Monumentalniji su i od svog pandana u hrvatskoj knjizevnosti - Krlezinog dnevnickog petoknjizja u izdanju sarajevskog "Oslobodjenja" i zagrebacke "Mladosti" (1977). A sto je posebno zanimljivo, ni sa ovih sest knjiga dnevnicki opus Zivojina Pavlovica jos nije kompletiran posto su, pored onih ranije objavljenih: Belina sutra, Flogiston i Otkucaji srca, javnosti ostali nedostupni dnevnici ispisani posle 1993. Oni tek cekaju izdavaca, objedinjeni u celinu pod naslovom Tragovi boga Marsa.
Srbija
Za knjizevne i filmske kriticare i istoricare Dnevnik ce biti dragocen zbog Pavlovicevih poetickih ispovesti, kako onih koje se ticu pocetaka i mladalackog sazrevanja buduceg pisca i filmskog reditelja, tako i onih vezanih za nastanak njegovih najznacajnijih knjizevnih i filmskih dela. Siru citalacku publiku, koja dnevnike inace dozivljava kao najzanimljiviji literarni zanr, privlacice svakako vise Pavlovicev licni dozivljaj i opis najdramaticnijih zbivanja u politickom, drustvenom i kulturnom zivotu Jugoslavije i Srbije. Kako za vreme vladavine komunisticke ideologije, tako i u poslednjoj deceniji ovog veka, kada su na scenu stupile nacionalisticke politicke i intelektualne elite, s kojima je Pavlovic, kao i ranije sa komunistima, u neprestanoj konfrontaciji. Takvu svoju moralno-intelektualnu poziciju skicirace na mnogim stranicama dnevnika, a izraziti najjezgrovitije u zapisu od 5. VII 1990: "Od Srbije nista ocekivati ne mogu: - dok je bila u sklopu komunisticke despotije, ganjali su me fanatici i cankolizi zato sto nisam hteo da velicam tiraniju i sto mi je individualna sloboda bila najvisi cilj; - sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i sicardzije zato sto necu da uzdizem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale", i u zapisu od 24. XII iste godine, kada kaze: "Citav sam zivot koracao uz tok i svaki korak cinio cupajuci s ogromnim naporom noge iz ilovace. A to iznuruje."
Milosevic
Knjiga Diarium II, koja obuhvata dnevnicke beleske iz 1990/91. godine, posluzice nam ovde kao ilustracija za Pavlovicev odnos prema nekim tadasnjim, a u dobroj meri i danasnjim nezaobilaznim protagonistima javnog zivota. Odlucili smo se za jedno, kako ce se videti i karakteristicno razdoblje, jer je sveobuhvatniji pogled na ogranicenom novinskom prostoru tesko izvodiv, buduci da na stranicama Pavlovicevog dnevnika defiluju na desetine i stotine najraznovrsnijih licnosti, o kojima on pise nekad sa naklonoscu, nekad sa bespostednom kriticnoscu. U maju (11) 1990, kad Jugoslaviju i Srbiju potresaju burni dogadjaji, junak Pavlovicevog dnevnika postaje, i vise ne prestaje da to bude, Slobodan Milosevic: "Fasistoidni govor Slobodana Milosevica, odrzan juce u Pancevu, ne otkriva samo psihoticnu agresivnost srpskog nacionalnog vodje (sto je od vaznosti za njega), vec i nasu beznadeznu buducnost (sto je od mnogo vece vaznosti za nas)." Iduceg meseca, kada se komunisti "transformisu" u "socijaliste", autor dnevnika ih dozivljava kao "primitivnu mafiju na cijem se celu nalazi Slobodan Milosevic". Nesto kasnije (26.X) reci ce da je Milosevic, zaigravsi na nacionalisticku kartu, "izmislio Tudjmana", a u zapisu od 10. II 1991. optuznica ce biti znatno prosirena: "Izabravsi na minulim izborima Slobodana Milosevica ponovo za predsednika Srbije, coveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilacke politicke poteze, cije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom 'duhovnom elitom', ucinio sve da se Jugoslavija, kao drzava raspadne. Ocigledno se radi o mentalitetu cija osnovna osobina nije stvaralastvo i ljubav prema zivotu, vec destrukcija i teznja ka smrti." Milosevicev portret u ovoj knjizi bice efektno poentiran jednom recenicom, ispisanom posle Tanjugove vesti o povecanom ucescu armije u "razresavanju jugoslovenske krize" kroz "podizanje (njene) borbene gotovosti": "Slobodan Milosevic moze biti zadovoljan: gradjanski rat je poceo" (7. V 1991).
Draskovic
Preporodu Srbije i spasu Jugoslavije, kroz redove koji slede, smetnja je i Vuk Draskovic. Kada belini hartije poverava svoje strahovanje (27. XI 1990) da ce na predstojecim izborima odneti pobedu Draskoviceva "tradicionalisticka procetnicka stranka", Pavlovic se plasi i neizvesne buducnosti: "Dogodi li se to, tesko nama, jer ce Srbija utonuti u mrak, zagusljiviji i gusci od onoga u kome se Hrvatska sa Tudjmanom zatekla." Slusajuci kasnije jedan Draskovicev govor, zapisace: "Raspucin. Njegova demagoska patetika ne uliva poverenje. Ona sigurno moze opseniti prostotu, ali je daleko od toga da razum uveri u postojanje ijednog politicki razlozno oblikovanog koncepta." Misljenje o lideru SPO-a nece bitnije promeniti ni posle dogadjaja od 9. marta 1991. Mnoge nepovoljne misli izreci ce o piscima i intelektualcima, cak o "vecini kolega po peru" koji su, "osamuceni nacionalnom euforijom", trenutnim politickim interesima "podredili i duh, i misao, i delo". "Sta ce Milanu Komnenicu satiruca politicka aktivnost u nacional-cetnickom pokretu Vuka Draskovica? Zasto Mirko Kovac bezi od sebe i svog dela u javna celomudrenja, Filip David u 'borca za demokratiju' a Vidosav Stevanovic u politicki kosmar... Zbog cega Dragoslav Mihailovic, usancen u dubok i blatnjav rov inertnog nacionalizma, vodi donkihotski pozicioni rat sa Josipom Brozom?" (24. X 1990). Registrovace jos (12. XII 1990) kako "statistika belezi da je u izbornoj igri u Srbiji ucestvovalo preko 150 knjizevnika. Ponizavajuce za profesiju".
Cosic
U nekoliko dnevnickih zapisa odredice se krajnje negativno i prema licnosti Dobrice Cosica. Pominjuci u prvom (4. V 1991) pocetne i sve zesce napade "na mnogoliku politicku ulogu 'naseg Lava Tolstoja'" (od politickog komesara u NOB-u, preko graditelja komunisticke kulture i dugogodisnjeg "opozicionara", do "nezvanicnog savetnika Slobodana Milosevica za nacionalna pitanja"), primetice da su oni, ti napadi, "ozbiljno naceli Cosicev teatralni monument, utemeljen na lukavom samoljublju i primitivnoj intelektualnoj spekulaciji". Pa odmah dodati: "I eto - njegova se obrazina s vremenom tanji. Pravo lice, liseno sminke, pokazuje se u pravoj boji - mnogo manje 'lepo' no sto se to puku do juce cinilo. Ali zato i mnogo blize njegovoj 'nesavrsenosti': sve ce redje biti profet, a sve cesce krivac." Njegove stavove iz jednog kasnijeg intervjua "Politici" ocenice (28.VII 1991) kao "nacionalno slepilo. (Ne vidi, jadnik, da je velicajuci Slobodana Milosevica, postao lakej mracne i izopacene licnosti, koja je, da bi se odrzala na vlasti, izazvala III balkanski, a mozda i svetski rat". Zakljucna beleska (31. VII 1991) o Dobrici Cosicu u knjizi Diarium II glasi: "Nekada, na putu u jeres, Dobrica Cosic je davao intervjue koji su izazivali aklamacije. Danas, pretvarajuci se u Romana Rajevskog, zasipaju ga osude: Vuk Draskovic u 'Politici', Curuvija i dr Zivotic u 'Borbi'. I verovatno se odnos javnosti prema njegovim javnim istupima nece zaustaviti samo na tome. Posle osude pojedinaca usledice poruga citavih generacija. Da, na kraju, bespogovornu rec saopste istorija, estetika i etika. To jest - vreme."
Vucelic
U dva maha Pavlovic ce se pozabaviti i metamorfozama Milorada Vucelica. U zapisu od 10. III 1991, dakle dan posle devetomartovskih dogadjaja, kaze: "Na stepenistu terazijskog podzemnog prolaza susrecem se sa Miloradom Vucelicem, 'sezdesetosmasem', nekadasnjim slobodoumnim novinarem, jednim od najuspesnijih rukovodilaca Studentskog kulturnog centra, a sada glavnim nacionalistickim snajperistom iz redova publicista-podanika Slobodana Milosevica." Na dan 23. IX iste godine zapisuje nesto slicno: "Milorad Vucelic, nekadasnji komunist, preko ocekivanog salto-mortala u nacionalisticke vode, evo, oglasava se (takodje ocekivano), kao fasist. Trebalo je videti ga sinoc u drugom Dnevniku TV Novi Sad i cuti bivseg humanistu i borca za slobodu i intelektualna prava kako gebelovskim recnikom poziva tudju decu u smrt u ime snage i 'nacionalnih prava' Srba u Hrvatskoj. Patriotizam, ta prokleta rec, nije mu silazila sa usana." Od ljudi za kojima je otisao u vecno boraviste, Zivojin Pavlovic u ovoj knjizi svoga dnevnika sa posebnim uvazavanjem i simpatijama pominje Krlezu i Djilasa. Prvo kvalifikuje kao "idiotski" predlog za uklanjanje naziva Ulice Miroslava Krleze (28. VII 1990), drugi put ustaje protiv opsteg nipodastavanja Krlezinog imena i dela (13. IV 1991): "Jadni Krleza! (...) Moram naglasiti: buka i bes raspojasanog nacionalizma trenutno nadjacavaju njegov glas. Ali, to ne znaci da ce tako uvek biti i da su mu dela zauvek passe: pogledajmo samo pocetak Banketa u Blitvi, pa cemo se uveriti da je bio dalekovid i da je i danas aktuelan." Pa, posto je u dnevnik prepisao fragment iz pomenutog romana, dodace: "Da, u ovo vreme, kada pomodni ukus 'postmodernizma' dominira vladajucom estetikom i u Hrvatskoj i u Srbiji, a rika ulice zaglusuje sluh zdravog razuma (o cemu govori i davno napisani Banket u Blitvi), Krleza nema sta da trazi: njegov pacifisticki lelek, prigusivan intelektualnim podsmehom, usred uzavrelih strasti jedva da se cuje. Ipak, sa malo dobre volje i moralne hladnokrvnosti moguce je nasuprot sveopstem obezvredjivanju i razaranju rehabilitovati genija. To ne samo da je moguce, vec je za poklonike slobodne misli i obaveza."
Djilas
Jos teze od ovakve Krlezine "sudbe posle smrti", pada mu uskracivanje prava Milovanu Djilasu na kajanje i iskupljenje. Komentarise to u dva maha. Prvi put, 13. IX 1990, izmedju ostalog, kaze: "Djilas se blizi devetoj deceniji zivota. Miran je, stalozen, tolerantan i mudar... Njegova licnost zraci usredsredjenom mudroscu koju poseduje covek ciji se zivot u potpunosti ostvario. Putuje po svetu, sastaje se sa ljudima, ulazi sa njima u verbalne duele i stoicki podnosi napade zbog svoje fanaticne mladosti i grehova pocinjenih u revolucionarnom vremenu. Uzivajuci tokom svog zivota u svakoj vrsti slobode - od zlocina do ispastanja - on se, iskupljujuci se patnjom poput F. M. Dostojevskog, u sebi oseca ociscen... Ali, njegovi saborci, ostavsi verni Titu i komunizmu, ne prastaju: odbacujuci dogmu u ime nesavrsenosti zivota, on je za njih izdajnik. A za cetnike i informbirovce - krvnik kojeg bi trebalo ubiti. Jer, neutoljena zedj za osvetom ne zna i nece da zna ni za samokaznjavanje, ni za iskupljenje. Ostrvljeni se drze infernalne devize koja glasi: krv za krv. I ta deviza je jedina filosofija ovog podneblja - njegovo zivotno prokletstvo, tragedija pojedinca i usud naroda."
Obracun
Varirajuci u drugom zapisu (1. XII 1991) slicne teze i zaleci zbog precutkivanja Djilasovih knjiga ("Niko se njegovim romanima, pripovetkama, a ni teoretskim spisima, zbog kojih je robijao, kao ni secanjima, kojima ce se istorijska nauka sluziti, a ova literatura ponositi, ne bavi."), zakljucice: "Njegov zivot, strasan i velik poput sudbina junaka antickih mitova, uistinu je tragican." Kad se skrece paznja na ovu personalizovanu dimenziju Pavlovicevih dnevnika, izrazito provokativnu i polemicnu, na mahove cak i s pamfletskim prizvukom, vazno je pomenuti da ih je (te dnevnike) sam autor sabrao i priredio za objavljivanje. Njihov kriticki naboj nije, dakle, bio samo stvar dozvoljene dnevnicke indiskrecije; Pavlovic je, ocito, bio spreman na javno prezentiranje i najnepovoljnijih misljenja o svojim savremenicima i u tome ga nisu mogli pokolebati nekakvi lazni obziri ili bolecivost. U prilog tome govori i vise nego tacno zapazanje Bore Draskovica, pisca predgovora Dnevniku, da je, ne samo u svojim dnevnickim ispovestima vec i u celokupnom stvaralackom delu, te u svom intelektualnom angazmanu, Pavlovic bio "od retkih ljudi koji slobodno misle i hrabro izlazu svoje stanovniste. Jeretik u obuhvatnom smislu reci..."
