Izvor: Politika, 10.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pred istinom umetnosti
Treći milenijum će rešiti tajnu svesti. Rasvetliće pitanja umetničkog poriva, duše, smisla života, usmeriće nas ka istinskim vrednostima jer ćemo, u suprotnom, nestati u eteru kao neka vrsta androida od krvi i mesa – žrtva zloupotrebe nauke i tehnike
INTERVJU
Našem istaknutom germanisti i profesoru na Filološkom fakultetu u Beogradu Slobodanu Grubačiću nedavno je uručena nagrada Drugog programa Radio Beograda za knjigu godinu. Ovo vrlo značajno priznanje u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << našoj kulturi Grubačić je dobio za delo "Aleksandrijski svetionik: tumačenja književnosti od Aleksandrijske škole do postmoderne" u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića iz Sremskih Karlovaca/Novog Sada (2006). U nagrađenoj knjizi autor se bavi preispitivanjem metoda kritičkog tumačenja literarnog dela, pokrivajući ogromni vremenski raspon, pritom suvereno vladajući znanjem i umećem njegove sinteze.
Grubačić je autor, između ostalog, i vrlo zapažene "Istorije nemačke kulture" koje je, takođe, objavila Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića 2002. godine.
Sloboda tumačenja umetničkog dela je imanentna kritici. Zato, kako kažete, za tumačenje ne postoji garancija...
Čitanje je drevna veština, još od talmudskog nauka o četrdeset i devet slojeva značenja u svakom odlomku Tore. Setimo se Šagalove slike na kojoj vidimo dvojicu starih Jevreja okrenutih naglavačke kako čitaju Toru. Neka i tu sliku, opet, svako tumači kako želi – makar i naopako – ali je presudno to da se u tumačenju, kao pri čitanju zvezda, uvek pomalja ono čega u našem opažaju nema i stoga zadržava svoj kultni lik. Jedno se piše, drugo se čita, treće znači.
Filološko saznanje ne može da koristi samo jednu metodu jer puni smisao ponekad vidi u jedinstvu razlika bez kojeg nema kretanja ni promene. Smisao bruji kao hor u crkvi, izdiže se iznad svega.
Ipak, potrebno ga je svoditi u neke tokove. Istorija, i u književnosti, nameće svoja pravila?
Najbolji odgovor nudi zaboravljena teorija saznanja iz vremena Geteove emotivne saglasnosti sa Šarlotom fon Štajn. Ili, manje sentimentalno, iz vremena naučno-književnog projekta "Roman o kosmosu". Svodi se na četiri načela. Prvo, sva je kritika kulturološki uslovljena. Drugo, mora uvažavati "samovolju" umetničkog teksta. Treće, sam tekst formira i svog tumača. A on, četvrto, ne može bez svog anđela spasenja – prakse.
Drugim rečima, kritičar je i danas najmlađi carev sin, koji je prošao jednu prepreku, ali ga čekaju još barem tri. Treba da pokaže da li je tekst umetnost ili nešto što se samo tako zove u nedostatku boljeg imena. A zatim, da li je i samo tumačenje umetnost ili puka veština presovanja senki da bi se iz njih izvukla esencija. Dodatnu nedoumicu nameće ogroman broj nasleđenih "pravila" koja pominjete. A pravila su, govorio je veliki prosvetitelj Haman, "vestalske device: jedino rešenje je da se siluju".
Duh epohe prikovan mislima
Svaka kritika sadrži kulturni i društveni kontekst trenutka u kojem nastaje. Da li je, onda, uvek osuđena na reinterpretacije?
Da prvo razjasnimo šta je kontekst trenutka. Čovek ne mora da bude ni teolog ni rozenkrojcer pa da ceni jednu Hegelovu sliku. Ovaj protestant je u svemu video Luterov grb – ružu na krstu. Krst je presek prošlosti i sadašnjosti, a ruža što ga obavija, "trnovita lepota": ona se "istorijski razvija", a zatim, u sadašnjem času naglo otvara poput cveta, raskrivajući ujedno sve moguće posledice. Takva je sudbina umetničkog dela.
I dok Hajdeger, koji misli u simbolima, vidi u ruži "zagonetku egzistencije", a Rilke "čisto protivrečje", Hegel opaža dinamizam, aktivnost duha. Sva je kritika pokušaj fiksiranja, to je "duh epohe prikovan mislima".
To dalje znači da u tome treba videti više trnja nego ruža. Da smo osuđeni na reinterpretacije jer uvek drugačije vidimo i postupamo. Ali, prikovani za tekst kao raspeti na krst, mi ne sledimo samo metode koje su već rimski auguri hvalili, već i običaje koje su izgonili iz našeg tela i za vreme života i smrti. Dok je nekad parola glasila "Samo tekst!", sada svi citiraju Ničea: "Samo interpretacija!". Taj prevrat u hermeneutici možemo pojmiti samo ako imamo u vidu podatak koji se čini bizarnim: Niče je svog Natčoveka najpre zamislio kao Čitaoca. Jer: Čitaoci su uvek drugačiji!
U intervjuu "Liru", Pol Oster je, između ostalog, govorio o nesvesnom procesu pisanja. "Ja mogu da objasnim", rekao je, "kako prilazim temi, na koji način to činim, ali ne umem da vam objasnim zašto pišem knjige". Biće da je i književna kritika osuđena na nepotpunost, kada ni sam autor ne ume da objasni svoj umetnički poriv.
Kao kod zabludelog jevanđeliste, ova dilema samo pojačava druga, večita pitanja. Da li mi, čitajući, stupamo u dijalog sa autorovom svešću, ili se pisani znaci sami, preko tumača, pretvaraju u smisao? Ko je stvarni gospodar fiktivnog sveta?
Sve je to davno napisano, samo ljudi više ne čitaju. U romantizmu je, tako, izašla na glas teza da kritičar mora bolje razumeti tekst od autora.
Ali da svaka svest ima neko telo, kao i obratno, da rukom ispisano "telo teksta" ima neku svest – taj refren postmodernog spiritualizma nalazimo već kod Lutera. Pismeni znaci upozoravaju tumača: "Nećeš ti nas u sebe preobraziti (kao šo jeretici to čine), nego ćeš ti sebe u nas preobraziti". Luter je pobedio tumačenje iz pobožnosti, jer je na njegovo mesto stavio tumačenje iz uverenja. On je slomio veru u autoritet teksta, jer je vratio autoritet vere u tekst. On je zvanične, crkvene tumače pretvorio u laike, jer je laike pretvorio u zvanične tumače. On je, kaže na jednom mestu Marks, telo oslobodio lanaca, jer je lancima okovao srce.
Treći milenijum će rešiti tajnu svesti. Rasvetliće pitanja umetničkog poriva, duše, smisla života, usmeriće nas ka istinskim vrednostima jer ćemo, u suprotnom, nestati u eteru kao neka vrsta androida od krvi i mesa – žrtva zloupotrebe nauke i tehnike.
Ipak, duboko ste u pravu: najveća tajna ostaće i dalje umetnost – sve ono što snovi obećavaju, što ljubav nikad ne daje i što nam život stalno oduzima. Premda je svest o tome već toliko jaka da uveliko menja i našu svest o – svesti teksta. Menja carodrevnu priču o slovima začaranim u večnom ledu, o korpusu teksta zamrznutom u osnivačkom činu. Kao i naše detinjstvo, prekriven je hijeroglifima starih početaka, koji se moraju dosegnuti da bismo ih oživeli.
Cilj našeg puta
Zar Vam se ne čini da je, pogotovo danas, književna kritika potrebnija samoj sebi nego čitaocima? Oni joj sve manje veruju?
Nepoverenje uvek zavisi od kulturnoistorijskih okolnosti. Fenomen je opisan već 1884, u "Klimaksu teorija" neokantovca Libmana. "Kada jedno razdoblje, puno reformističkih nada, naseli misaoni pejsaž još neviđenim tvorevinama i odluta u teorijsku fantaziju, onda je reakcija prirodna. I mi pola svojih snaga trošimo na kritičko preispitivanje".
Ni savremena teorijska scena ne uliva optimizam. Teorija književnosti kao da više ne tumači nego se sve više zapliće u razglabanja o tumačenju – u tumačenje tumačenja. Kao da metode nemaju više šta da kažu ili da ne mogu biti nadmašene nekim dodatnim zahvatom, nekim još temeljitijim radom saoosvešćenja. Osim u slučaju "progresističke" svesti nekih pseudo-marksista o sve novijim i "boljim" analizama. Prototip je poznat iz istorije teologije. Svaka nesavršena verzija tumačenja može se tretirati kao nužni stadijum buduće sreće – kao felix culpa o kome govori poznata srednjovekovna pesma: neka je blagosloven greh koji je zaslužio takvog iskupitelja.
Ne treba, ipak, suditi prestrogo. Ponekad je filološka kritika stvaralačka. U toj meri, da interpretacija postaje kreacija: metoda proizvodi svoj predmet, doktrina stvara svoju umetnost. Danas, naravno, vlada ona druga krajnost: javlja se zasićenost i opravdani zazor od teorijskih opsena.
U svakoj generaciji, uostalom, ima onih kojima se aktuelna kritika čini nepotrebnom, suviše apstraktnom ili naivnom – kao da deca ukrštaju drvene mačeve. Prema klasičnim rečima Bihnera: "Mi smo mačevi kojima se bore duhovi – samo nam se ruke ne vide, baš kao u bajci". A što je već u renesansi bio razlog da se o književnoj kritici, među "ozbiljnim" svetom, ne govori.
Ali prezirati kritiku je takođe vrsta kritike. U tom smislu svi mi radimo u prosekturi duha vremena.
Da li će naše doba ostati prepoznatljivo po izvanrednim tehnološkim dometima i sve većom duhovnom gladi? Prisustvujemo li globalizacijskoj tendenciji da se sve manje zna, da se svi unifikujemo? Da li će iza nas doći neko Novo prosvetiteljstvo?
Ako se ta duhovna glad odvoji od samosvesti, ako je otuđi ekonomija naših potreba, ako je zamene razne kulturne tehnike, pravila diskursa, semantika slika ili logika medija, tada je pobeda na strani "aktualnog znanja".
Globalizacija sve menja. Ma koliko malo nepoverenja osećao prema ovim preteranim gledištima, kritičar se neminovno suočava i sa nepoverenjem prema sopstvenom nepoverenju u kome oseća nasleđe racionalizma, a još više prema spremnosti da to formuliše u klasičnom obliku naučnog gledišta.
Omiljeni citat iz doba prosvećenosti samo nagoveštava tegoban metodološki put u duhu Kafkinog aforizma: "Cilj našeg puta je da nađemo put do našeg cilja".
Metode približavanja umetničkom tekstu su se u istoriji razlikovale, menjale, reinterpretirale, obogaćivale. Očigledno i danas nisu dovoljne. Umetničko delo je, ipak, večna tajna?
Mi smo bića za koja tajna umetnosti postoji, mora da postoji; bez nje, gde bismo našli nemir koji iziskuje naša intelektualna radoznalost? I šta je drugo naš nemir do besomučna upornost inteligencije u pravljenju misli, niza sudova i definicija samo tumačenju svojstvenih, naše odbijanje da se povučemo pred rasulom reči, pred fantazijama ispod spuštenih kapaka ili mudrom ludošću iluzije?
Pritom se uvek nešto gubi u prevodu na intelektualne termine. Treba objasniti ne samo kako umetničko delo funkcioniše, nego i šta izaziva ono stanje kada se utisci lepe najpre za čula a zatim za dušu, kada usled toga – pred istinom umetnosti – stvarnost izgleda kao varka, i kada se, po rečima pesnika, kod čitaoca nešto pokrene u grudima, neki jauk, neka daleka, spora i gusta jeka, kao tamni ton teškog gudala.
Stoga nije dovoljno samo znati, nego i znati videti. Bez toga se teško može izbeći sudbina Tomasa Haselbaha. Ovaj bečki profesor je održao najduže predavanje u istoriji. On je u 15. veku, više od četiri decenije, iz dana u dan govorio samo o prvoj knjizi proroka Isaije. Pred smrt je izjavio da žali što nije uspeo da iscrpi predmet.
Anđelka CVIJIĆ
[objavljeno: 10.03.2007.]
