Izvor: Politika, 05.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Postojano i nepretenciozno
Izložba slika u galeriji RTS-a
Bazirajući svoj programski koncept na fokusiranju već afirmisanih (i proverenih) autorskih pojava, bez doze rizika i provokacije koje uglavnom prate promovisanje aktuelnosti (i mladih) na recentnoj sceni, u Galeriji RTS-a otvorena je izložba poznatog slikara i grafičara Miodraga Rogića (1932).
Nove Rogićeve slike predstavljaju deo izražajnog autonomnog sistema jedne individualne mitologije koju ovaj umetnik predano neguje već >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šestu deceniju. Naime, 1956. je održao svoju prvu samostalnu izložbu. Vreme, kao neophodan faktor, uticalo je da se stilska i jezička ishodišta ovog sistema baziraju na iskustvima moderne u čijim se poetskim i tematskim krugovima lakoprepoznaje duhovna bliskost sa velikim uzorima, Matisom i Pikasom.
Disciplinovano i u dugom vremenskom kontinuitetu nastajao je rogićevski svet figuracije, a u njegovoj motivskoj jednostavnosti sadržana je i autorova stvaralačka formula. U toj formuli svetlost, crtež i prostor dominiraju kao imperativi Rogićeve poetike. Naglašeni grafizam i lapidarne geometrijske forme emaniraju ideju da se probranim i, naizgled, jednostavnim sredstvima afirmiše određeni sadržaj. U omeđenom motivskom krugu figuracije – mrtva priroda, figura, akt – može se pratiti slikareva linija lakonskih izraza i asketskih rešenja. Ta linija sledi logiku traženja unutrašnje forme i golog aksioma čiji je ishod vizuelni radikalizam kompozicije.
Ovako artikulisani oblici, asketski očišćeni od suvišnog, racionalno označeni čistom linijom i svetlom, razvijaju određeni unutrašnji sklad i harmoniju, projicirajući u isto vreme izražajni sistem rogićevske leksike.
Tipični za ovog slikara, mahom kamerni formati, nekada na svetloj, a danas na obojenoj pozadini sa zgusnutom materijom u središtu, u novim radovima nižu se i multiplikuju u kompozicione sheme jačih bojenih pasaža.
Svaki novi susret sa delom Miodraga Rogića povod je da se ponove pitanja o granicama realnog i predmetnog sveta, o doslednosti određene umetničke poetike, o izdvajanju primarnog i sekundarnog sloja umetničkog dela, o dimenzijama vremenskog kruga po čijem obimu se odvija jedan umetnički život, o fenomenu prisutnosti i relativnosti uspeha. Inače, povodom Rogićevog rada davno je napisano: Postojana, usamljenička i elegantna umetnička pojava"
Po logici stvari, nova postavka Rogićevih slika pripada delu tekuće izlagačke prakse koja je značajna u kontekstu savremene produkcije, odjek trenutnog stanja i znak kontinuiteta u Rogićevom stvaralaštvu.
Ipak, može se problematizovati jedno pitanje.Mada je Rogić laureat više relevantnih priznanja za svoje stvaralaštvo (Oktobarske nagrade Beograda, Politikine nagrade"), i mada u kontekstu recentne scene više nije na prvoj stvaralačkoj liniji, simptomatično je da njegovo delo još uvek nije sistematično pro/studirano; osim prigodne retrospektive grafika (1996), veća studijska izložba koja bi predstavljala rekapitulaciju čitavog Rogićevog opusa (slike, crteži, grafike) još nije priređena. A, vreme je. Reč je o delu koje pripada korpusu nacionalne istorije umetnosti, u kritici označenom kao refleks nove figuracije.
U umetničkoj praksi 20. veka ova umetničko-istorijska elaboracija određenih pojava uspešno je realizovana u profesionalnim institucijama, specijalizovanim za savremenu umetnost.
Ljiljana Ćinkul
[objavljeno: 06/02/2008]
