Izvor: Politika, 20.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posrnuli, ali ne i otpisani
Niko od funkcionera neće priznati da se oseća kao gubitnik, ali činjenica je da prvi put od 2000. godine ova stranka ima tako malo vlasti
Da li će Demokratska stranka Srbije biti vraćena na pretpetooktobarsku meru „salonske stranke iz kruga dvojke”, kako neki procenjuju, a mnogi politički protivnici priželjkuju, pitanje je koje trenutno, ni u zvaničnim, ni u nezvaničnim razgovorima, ne muči vrh stranke. Silazak s vlasti posle četiri i po godine oni smatraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – lekovitim. Utisak iz nekih nezvaničnih kontakata na nižim stranačkim nivoima je nešto drugačiji (oseća se doza gorčine onih već sviknutih na vlast), ali svi su jedinstveni u jednom zaključku: oni koji sada odlaze ili će uskoro da odu iz stranke zbog toga što je prešla u opoziciju, čine zapravo uslugu DSS-u. Jer to su, kako kažu, karijeristi pristigli u stranku iz sitnosopstveničkih interesa, kojima nikada nije ni bilo stalo do stranačkog programa i principa.
A pošto se računa da je DSS stranka koja je zabeležila najveći rast posle 5. oktobra (kako zvaničnih podataka o tome nije bilo, nezvanično se početkom 2001. godine govorilo o porastu sa 15.000 na čak 100.000 članova, među kojima je, navodno, bio znatan broj „presvučenih” socijalista i „julovaca”), logično bi bilo očekivati da će sada biti masovnijeg pokreta članstva – u suprotnom smeru. Veće grupno osipanje stranke Vojislava Koštunice, međutim, još nije zabeleženo, ali jeste pojedinačno. Trenutno najistaknutiji „prebeg” je Arsenije Katanić, koji je u Skupštinu Vojvodine ušao kao poslanik DSS-a, ali je uoči konstitutivne sednice pokrajinskog parlamenta prešao u poslaničku grupu vladajuće koalicije „Za evropsku Vojvodinu”. „Ljudi su danas najjeftinija roba u Srbiji, što se pokazalo i u ovom slučaju”, prokomentarisao je gubitak ovog poslanika Borko Ilić, šef poslaničke grupe DSS – Nova Srbija u Skupštini Vojvodine. Ilić, koji je i potpredsednik DSS-a, povodom ovakvih tendencija u svojoj stranci kaže za „Politiku” da je sigurno da će stranku napuštati ljudi koji su u njoj bili iz pukog interesa, ali smatra da takvih neće biti mnogo, ni među funkcionerima, ni među članstvom. „Nikada nismo bili utočište za socijaliste ili JUL i ne očekujemo nikakve masovne odlaske”, kaže on.
Prema nezvaničnim informacijama, beogradski odbor DSS-a možda će ga delimično demantovati – navodno, pitanje je trenutka kada će bar dvojica funkcionera ovog odbora ozvaničiti prelazak u Demokratsku stranku. Za ovu priču čuo je i jedan od visokih funkcionera DSS-a, sagovornik „Politike” koji je želeo da ostane anoniman, primetivši samo da je stranka preživljavala odlaske i poznatijih imena, kojih, pri tom, nije ni bilo mnogo (podsetimo, DSS su svojevremeno napustili Vladan Batić, Zoran Drakulić, Obren Joksimović). Uz to, DSS je upravo odlaskom u opoziciju pojačao svoj Glavni odbor i takvim imenima kao što su Siniša Kovačević i Bora Đorđević.
Ipak, bez obzira na to što niko od funkcionera DSS-a neće priznati da se oseća kao gubitnik, činjenica je da prvi put od 2000. godine ova stranka ima tako malo vlasti. Trenutno – samo u oko 70 opština i gradova, među kojima su verovatno najznačajniji Čačak, Kruševac i Leskovac (dakle, nema ih u „velikoj četvorci” gradova – Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac). Vlast u gotovo polovini lokalnih samouprava, naravno, nije mala stvar, ali ako se uzme u obzir da je lider DSS-a bio predsednik SRJ, potom, od 2004. godine premijer u dve vlade, pa da su imali Beograd i Niš...
„Nije strašno biti u opoziciji, to je sastavni deo politike. Ali DSS je moralni pobednik ovih izbora, s obzirom na to da nismo odustali od naših političkih uverenja i principa, koji su nam uvek bili ispred vlasti”, kaže Borko Ilić. (Valjda postupajući u skladu sa principima stranke, Koštunica se odrekao privilegija koje bi mogao da ima kao bivši šef države i prava na premijersku platu u narednih šest meseci.)
A gde će biti DSS ako vlada Mirka Cvetkovića potraje ceo mandat? Ubeđen da „ova vlada slabe politike a velike trgovine neće dugo opstati”, Ilić ističe da je za njegovu stranku ovo prilika da se reorganizuje i ojača svoje redove, te da sledeće izbore dočeka kao konsolidovana i dobro organizovana stranka desnice.
Ocenjujući da DSS pokušava da faktički izborni poraz pretoči u neku vrstu moralne pobede, dr Neven Cvetićanin sa Instituta društvenih nauka zaključuje da će snaga te stranke zavisiti upravo od njene sposobnosti da tu nameru i ostvari, kao i od toga koliko će nova vlada grešiti i koliko će politički konkurenti pustiti DSS da se revitalizuje. On, pri tom, ne misli da će iz DSS-a odlaziti viđeniji funkcioneri, ali su, prema njegovim rečima, međustranački transferi „na lokalu” postali već uobičajena pojava.
Cvetićanin dodaje da DSS, uprkos oslabljenim pozicijama, nije bez šansi da ponovo bude na vlasti. „Bilo koja opoziciona stranka u Srbiji može da se vrati na vlast i najbolji primer je SPS, koji je bio otpisan i tavorio na marginama političkog života. I DSS može da se vrati, jedino će se teško vratiti na vlast kao ključna, ili stožerna stranka”, smatra Cvetićanin.
Navodeći neke od uzroka neuspeha na izborima, član GO DSS-a Nebojša Bakarec je pre mesec dana istakao nebrigu o članstvu u poslednjih pet godina i nedovoljno korišćenje propagande (sa čim će se, samo ne javno, složiti mnogi članovi DSS-a), predlažući osavremenjavanje metoda komunikacije sa biračima, ali i kadrovske promene u stranci. Ali kada se govori o kadrovskim promenama, niko ne pomišlja na šefa stranke. Za Bakareca je, recimo, Koštunica „najbolji u DSS-u”, a i Nenad Popović, takođe član GO, očigledno u njemu vidi glavni oslonac za posrnulu stranku (zabeležena je njegova izjava da je „Koštunica danonoćno bio u Vladi Srbije i moralo je da u tom periodu dođe do pada rejtinga stranke”).
Biljana Baković
-----------------------------------------------------------
Čerčil, Tačerka i De Gol
Najupečatljiviji izborni poraz u Evropi posle Drugog svetskog rata dogodio se Vinstonu Čerčilu 1945. godine, kada se očekivalo da će kao pobednik nad nacizmom lako osvojiti još jedan premijerski mandat. Britanci su ipak u ogromnoj većini glasali za laburiste koje je predvodio Klement Atli, a istoričari se danas uglavnom slažu da je razlog za ubedljiv poraz Čerčila to što su birači smatrali da zemlju u miru ne može da vodi isti političar koji ju je vodio i u ratu.
Čerčil je ipak ostao aktivan kao lider opozicije u parlamentu, oštro kritikujući vladu, Sovjetski Savez i Evropsku zajednicu za ugalj i čelik - preteču EU - koju je smatrao opasnim francusko-nemačkim projektom. Godine 1951. vratio se na vlast.
Njegovim stopama krenula je i Margaret Tačer, kada je 1990. morala da podnese ostavku na mesto premijera. Naredne dve godine provela je kao poslanik u Donjem domu, a potom je sa titulom baronese prešla u Dom lordova. Ona je, kao i Čerčil, govorila protiv bližeg povezivanja Velike Britanije sa Evropskom zajednicom i u avgustu 1992. tražila od NATO-a da hitno napadne srpske snage u Bosni, koje je optužila za zločine „u najgorem maniru nacista".
Francuski predsednik Šarl de Gol se, međutim, povukao iz politike na punih pet godina pošto je propalo nekoliko njegovih pokušaja da izmeni ustav. To vreme iskoristio je da napiše ratne memoare, a na veliku scenu vratio se krajem pedesetih godina kad su počeli nemiri u kolonijama i na severu Afrike.
S. R.
[objavljeno: 21/07/2008]
