Izvor: Politika, 08.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogledaj i vidi: nasilje
Izložba ima potencijal aktivističke intervencije u javnoj sferi, tako neophodne u klimi obnavljanja i negovanja neokonzervativnih vrednosti koje neke oblike diskriminacije i nasilja, kao i asimetrične pozicije, normativizuju, objašnjavajući ih kao sasvim "prirodne" i potpuno "normalne"
Rezultati istraživanja nevladinih organizacija koji su bili predstavljeni tokom prošle nedelje na Okruglom stolu povodom 25. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokazuju da svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko nasilje, da svakoj četvrtoj preti nasilje, da u više od 92 odsto slučajeva porodičnog nasilja počinilac je suprug ili partner, a da svake nedelje u Srbiji jednu ženu ubije partner ili bivši partner!
Obično se nakon ovakvih informacija stavlja znak uzvika kao izraz (očekivanog) negodovanja i zgražavanja, kao pokazatelj civilizovane reakcije na ono što se smatra neprihvatljivim oblikom ponašanja. Međutim, kako se ispostavlja, retko kada taj znak uzvika označava nedvosmislenu kolektivnu autentičnu reakciju osvešćivanja nasilja jer, da je zaista tako, ova statistika bi sasvim drugačije izgledala. Suptilni mehanizmi retrogradne patrijarhalne ideološke matrice koji, doduše u drugačijem ključu u odnosu na prošla vremena, i dalje kreiraju okvire savremene kulture, čine sve da žrtve nasilja i aktivisti (p)ostanu nevidljivi u sistemu, a da se aktivizam uzvičnika neutralizuje u ravnodušnosti tačke.
Više od činjenica
Izložba "Offbeat: pogledaj i vidi nasilje prema ženama" kustosa Maje Ćirić, a na inicijativu Autonomnog ženskog centra i u okviru svetske kampanje "16 dana aktivizma u borbi protiv nasilja nad ženama" od 25. novembra do 10. decembra u Galeriji SKC-a u Beogradu, problematizuje mehanizme koji proizvode nasilje, ukazujući na odnose dominacije, moći i nasilja, kao i na činjenicu da nasilje nikada nije izolovana situacija, pojedinačan događaj, već kompleksna mreža društvenih odnosa koji se međusobno određuju i uređuju jedni drugima. Radovi 16 autorki iz zemlje i inostranstva: Selde Asal, Čengjao He, Biljane Đurđević, ženske umetničke grupe Gerila girls, Ivane Kličković, Eufrosinije Kersnovske, Aprilije Lužar, Grejs Ndiritu, Ane Peraice, Nevene Popović, Jovane Popić, Milice Ružičić, An-Mari Šnajder, Ivane Smiljanić, Hito Štejerl i Aleksandre Zdravković bave se simptomima nasilja, na direktan ili indirektan način tematizuju atmosferu koja generiše nasilje kao njegove efekte u kontekstu različitih (mikro)kultura iz kojih potiču, žive i/ili rade.
Dakle, problem nasilja se u njihovim radovima ne iscrpljuje kroz faktografski pristup, ilustrovanjem problema putem prizora samog čina ispoljavanja nasilja i njegovim direktnim posledicama. Faktografija je sirovi materijal koji na banalan i brutalan način prezentira činjenice, čija se jednosmerna interpretacija temelji i potvrđuje na postojećim stereotipima. Umetnost je, pak, diskurzivna praksa za koju se pretpostavlja da poseduje kapacitet zauzimanja drugačijeg pogleda, drugačije perspektive i u tom smislu sposobnost ekscentrične interpretacije faktografije kojom ukazuje na mehanizme kojima kultura raspolaže i koristi u formiranju značenja, vrednosti i konvencija.
Feministička umetnost je diskurzivna praksa koja se temelji na radikalnim strategijama i koja tematizuje i problematizuje mehanizme uz pomoć kojih kultura interpretira biologiju, društveno nas pozicionira kao žene i muškarce i u skladu sa rodnom pozicijom nam daje, ograničava ili ukida mogućnost delovanja. Feministička umetnička praksa nije termin koji označava homogenu grupu ili fiksirano mesto (margina), već pre mrežu intervencija, kontinuiranu praksu destabilizovanja ideologije isključivanja, dominantnog diskursa i centralnih pozicija.
Aktivizam u javnoj sferi
Izložba "Offbeat..." je događaj koji, smešten između dva datuma, kojima se na međunarodnom nivou obeležavaju, s jedne strane, borba protiv nasilja nad ženama, a, sa druge, ljudska prava, dovodi u direktnu vezu ove dve velike teme i ukazuje na njihove kontroverzne efekte u savremenoj kulturi. Takođe, izložba ima potencijal aktivističke intervencije u javnoj sferi, tako neophodne u klimi obnavljanja i negovanja neokonzervativnih vrednosti koje neke oblike diskriminacije i nasilja, kao i asimetrične pozicije, normativizuju, objašnjavajući ih kao sasvim "prirodne" i potpuno "normalne". U ovom kontekstu, heterogeni medijski karakter radova, od tradicionalne slike (Đurđević, Kličković, Smiljanić) i crteža (Kresnovskaja), preko objekata (Popović, Ružičić), fotografija (Popić, Čengjao) do videa i video instalacija (Asal, Ndiritu, Lužar, Šnajder), filma (Štejerl), aktivističkih projekata (Gerila girls, Peraica), performansa (Lužar) i instalacija (Zdravković), može da se sagledava i kao refleksija feminističke utemeljenosti na politici pluralizovanja.
Činjenica da je postavka izložbe smišljena za drugi i veći, prostor, a da je na kraju realizovana u manjem, zapravo je doprinela da se izložba prati kao veoma gust tekst sastavljen iz fragmenata koji govore o različitim iskustvima istog događaja. Izostanak prostora među radovima proizvodi mobilizujuću teskobu. Zgusnuti, ovi radovi, koji inače na nekonvencionalan način mapiraju probleme, postavljaju pitanja, iniciraju diskusiju, demistifikuju pozicije i iskustva žrtve, demistifikuju stereotipe i društveno-kulturne konstrukte koji konceptualizuju i definišu odnos društva prema činu nasilja, onima koji nasilje izvode i prema onima koji nasilje voljno ili nevoljno trpe, sada sve to rade daleko intenzivnije, zapravo jedni druge podržavaju i čine vidljivijim, stimulišući svest o kompleksnosti nasilja i urgentnoj potrebi da se svako od nas, adekvatno, izvan stereotipa i na mikroplanu, angažuje u primerima ispoljenog nasilja ili u procesima njegove prevencije.
Jasmina Čubrilo
[objavljeno: 08.12.2007.]
