Izvor: Politika, 20.Avg.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pepeo nije otpad već poluproizvod
Povodom teksta „Pepeo – otpad ili sirovina?”, „Politika” 7.avgusta
Ugalj je u evropskim zemljama najznačajniji energetski izvor. Danas je energija iz uglja zastupljena u energetskim bilansima od 36-38 odstoukupno proizvedene energije. Ugalj je u Srbijidominantan energetski izvor jer se oko tri četvrtine količine struje dobija njegovim sagorevanjem. Proizvodnja se kreće u intervalu od 38.000 do 40.000 gigavat sati (GWh)električne energije od čega se 27.000do 28.000 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << GWh proizvede u termoelektranama na ugalj . U Srbiji se u termoelektranama potroši 96 odstoukupne proizvodnje ugljadok je svega četiri procentanamenjeno svim ostalim potrebama. Raspoložive rezerve lignita ukazuju na održivost ovog trenda u budućnosti.
Količine energetskog otpada na svetskom nivou iznose oko milijardu tona. Kao „energetski otpad” iz termoelektranakod nas identifikujemo pepeo i šljaku jer nijedna termoelektrana nema sistem za odsumporavanje.Od pet milionatona pepela i šljake koliko se godišnje izdvoji koristi se jedva oko 600.000 tona.
Za deponovanje jebitna podela na šljaku i pepeo. Pepeose često dodajecementu jerje odavno zabeležena njegova koheziona snaga. Od pepela kao dominantne ulazne sirovine može se proizvoditi visokokvalitetni cement, ali u tehničkom smislu nema rotacionih peći za pečenje, već direktno ide u meljavu. Cevni transport i „besplatna” osnovna sirovina doprinose povećanju ukupne konkurentnosti.
Fabrike cementa na bazi pepela sa lokacijamana rekama (Kolubara na Savi, Kostolac na Dunavu) omogućile bi proizvodnju cementa na nivou startnog kapaciteta ekonomski isplativihveličina. S obzirom na to da bi cement bio jeftiniji 15-20 odsto u odnosu na druge vrste cementa i da bi bio otporanu takozvanim hemijski agresivnim sredinama,pretpostavlja se da bi na početku proizvodnje potreba za pepelom bila 200.000 tonagodišnje. Količina pepela koja bi se mogla upotrebiti u proizvodnji cementa u kasnijoj fazi kada bi počeo izvoz na inostrana tržišta, mogla bi premašiti dva miliona tonagodišnje. U odnosu na klasičnu proizvodnju cementa na bazi krečnjaka i laporca, tehnički kapacitet na bazi pepela ima karakteristiku zavidne fleksibilnosti, tako da promena veličine kapaciteta ne izaziva poremećaje u funkcionisanju osnovnog startnog kapaciteta. Izvoz bi bio naročito interesantan na tržišta sa visokim temperaturama (Azija, Afrika...). Vodeni transport eliminiše transportnu nepodobnost proizvoda.
Kao što postoje zadovoljavajuća rešenja za proizvodnu sanaciju pepela, moguće je takođe efikasno sanirati i ugljenu prašinu,i to ne samo u prostoru termoelektrana već i kod ugljenokopa kao što je Resavica. Izgradnja briketnicaumnogome bi uticala na energetsku supstituciju. Racionalna proizvodnja i racionalna potrošnja, te instalisani kapaciteti u rezervi, pretpostavka su energetske stabilnosti.
Umesto troškova sanacije (milioni evra) možemo imati višestruku korist. Postoji li investiciona zainteresovanost? Itekako! Mnoge studije (i autora ovog teksta i njegovih saradnika)to dokazuju.
Nema otpadaka! Otpaci se definišu samo kao materije koje se nalaze na mestu nepodesnom za njih. Materijalizacijom ove definicije na svim sektorima i na svim nivoima prestaje ekološka zabrinutost.
Profesor Univerziteta u Novom Sadu
Radmilo Todosijević
objavljeno: 20.08.2013.
.jpg)
