Izvor: Politika, 01.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paragrafi mrtve države
U jednom novobeogradskom suterenu živi penzionisani pukovnik Berislav Popov. Stan, ako se to tako može nazvati, sasvim je neuslovan, bez kupatila i s lavaboom koji koristi još jedna familija slične sudbine. Jedini prozor u dnevnoj sobi je armiran žicom i zastakljen mutnim oknom, nalazi se visoko, skoro pod samim plafonom, i gleda na trotoar.
Pukovnik Berislav je još u dobroj snazi, živi sa suprugom Azeminom. Jedini pravi ukras na zidovima su fotografije njihovih unuka. Ono što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je prošlo kao trauma moglo bi da bude i zaboravljeno. Ako je prošlo.
Početkom maja ove godine Berislavu Popovu je iz Murske Sobote stigla optužnica okružnog državnog tužioca „zbog krivičnog dela zločina protiv civilnog stanovništva, kažnjivih po članu 142-I-II KZ SFRJ”. Navedeni su još neki članovi Zakona i Ustava bivše domovine koju je branio Popov. Nije je odbranio, državu nije moguće braniti ako se ona s time ne slaže i još se silom opire. Ali, za okružnog tužioca iz Murske Sobote nešto paragrafa iz „nerazrušive zajednice” još je i te tako živo.
Ako smo dobro brojali optužnice, to je četvrti put da Popovu na razne beskućničke adrese stižu sudski papiri sa samog severa bivše zajedničke države. Prvi put, to se dogodilo 17. januara 1997. godine. Pukovnik je dao iskaz u Drugom opštinskom sudu u Beogradu u novembru te godine. Sve se ponovilo 1998, ali u Prvom opštinskom sudu.
Treći put, Popov je saslušan u istom (Prvom) sudu, u maju 2006. godine. Samo su se istražne sudije menjale. Ponovo je izgledalo da tu više ne može biti novih pitanja i nedoumica, sve do ovog proleća. Tačno na suterensku adresu stigla je optužnica, na čistom slovenačkom jeziku. Popovi su je vratili pošiljaocu, uz učtivu molbu da se malo potrudi oko prevoda, ili da važne papire šalje kao i do sada: preko nekog beogradskog suda. To je napisala i potpisala supruga Azemina Popov. Pukovnik se nije zatekao kod kuće.
Mora da postoji neki jak razlog za renoviranu sudsku kampanju protiv Berislava Popova! Možda zbog toga što se njegova jedinica u kratkom, inače poraznom ratu, u Sloveniji ponašala „netipično”, to jest sasvim vojnički. Nije dopustila slovenačkim teritorijalcima da je razbiju i ponize. Na ovaj način je moguće da se hipoteka zločina neprekidno održava kao izmišljeni dug ili dirigovani pravosudni agitprop. Razlozi za to lako se mogu pronaći u mutljagu dnevne politike, bilo gde pa i u Sloveniji.
„Ništa nisam učinio samovoljno i izvan pravila, principa i vojničke etike. Akciju smo izvodili na osnovu odluke Savezne vlade i vojničkih naređenja...!” Tako govori Popov za „Politiku”.
Dobro, to bi moglo da bude i opšte mesto. Ali, pukovnik kaže da niko iz njegove 32. mehanizovane brigade nije znao da se kreće u pravi rat. „Ni ja kao komandant, ni starešine ni vojnici moje jedinice. Krenuli smo da pomognemo saveznim graničnim organima da uspostave narušeni režim na graničnim prelazima koji podrazumeva da tu počinje SFRJ, a ne samo Slovenija!”
Niko nije verovao da se ide u rat, ali su se ipak pripremili. Čitav posao je zamišljen kao rutinski marš jedne mehanizovane čete, doduše ojačane tenkovima. Konačno, sve se pretvorilo u „nastupni borbeni marš” u trajanju od 30 sati.
Četa je iz Varaždina krenula 27. juna 1991. pravcem ka Ormožu i Ljutomeru, prema cilju u Gornjoj Radgoni. Čitav Ormož, a posebno most bili su blokirani. Na mostu ogroman šleper s poljskim registarskim tablicama. Mnogo raznih poljoprivrednih vozila, bagera, sve što je moglo da se doveze kao pokretna barikada. Zanimljivo, to je bilo na mostu „Bratstva i jedinstva”.
„Nisam mogao da dopustim da me tako zaustave. Kad više nije bilo drugih mogućnosti, otvorili smo tenkovsku vatru na šleper. Izbio je veliki požar. Ugasili smo ga i bili spremni da krenemo dalje. Naš plan marša je bio tajna, ali svi su znali kuda idemo!”
Ne samo most, čitav sistem tamošnje odbrane je nekako „jugoslovenski”, iako se SFRJ ozbiljno klimala. Komandant teritorijalne odbrane Slovenije bio je Srbin. Popov je zaboravio njegovo ime. Neki potpukovnik Mladenović komanduje teritorijalcima Štajerske zone. Njega je Janša kasnije unapredio.
Komandant Pete vojne oblasti tada je bio general Konrad Kolšek. Njegov štab se nije oglašavao satima. Tek negde ujutru narednog dana Kolšek naređuje komandi 32. korpusa „da nastavi dejstvo po svojoj odluci!”
Popov ne može dalje istim pravcem, nezavisno od mogućnosti da sam odlučuje o pokretu kolone. Ponovo se vraća u Varaždin i „sporednim putevima” kreće ka Gornjoj Radgoni. U koloni ukupno 25 vozila, od toga 15 borbenih (tri tenka).
U selu Beržaj „živi zid” od žena, dece i starijih ljudi. „Opalili smo jedan rafal uvis i svi su se razbežali.” Nije bilo povređenih, kao ni kod prve blokade.
Od Beržaja do Radenaca, Popov je probio nekoliko barikada, a onda je njegova kolona upala u zasedu. Pre toga je „živi zid” iznenada zalegao. „Slovenački teritorijalci su otvarali vatru na nas preko glava stanovnika Radenaca. Tu je poginuo naš zastavnik Mustafa Hadžiselimović. Od civila niko, za teritorijalce ne znam”.
Otpor TO se pojačavao kako se kolona kretala ka granici. Na ulazu u Gornju Radgonu na pruzi postavljeni teški železnički vagoni napunjeni kamenjem. „Opalim iz tenkova, razdrmamo vagone tek toliko da teška vozila prođu. Jedva smo se provukli, uz pomoć tenka za izvlačenje! I tu je bila jedna njihova zaseda, poginuo nam poručnik Dragan Bubalo iz Apatina.”
Posle se četa, u kojoj je bio i komandant brigade lično, prebrojala. Od 130, koliko ih je krenulo na marš, falilo je tridesetak (nestali, zarobljeni, predali se, pobegli).
„Izađemo mi na granicu, gledam preko, austrijski oklopni bataljon. On ima pedeset tenkova a ja tri!”
Dan kasnije, pukovnik je uradio ono što je mislio da nikada neće. Počeo je da se bavi vojnom diplomatijom za prekid vatre „sa svojima, iz istog sistema ONO i DSZ”, uz pomoć saveznog carinika izvesnog Nježića. „Sišli smo u Radgonu, i oni (teritorijalci) i mi. Bez oružja. Pravi tragični cirkus. Primirje. Nema otvaranja vatre, tenkovi pale motore samo za punjenje akumulatora.”
Ali, ništa od primirja. Teritorijalci su koristili zatišje da miniraju sve što su stigli. Noću su zauzeli jednu karaulu i počeli stalne napade. „Tada smo gađali objekte koje su oni koristili kao vojne. Dabome, jednog mitraljesca na crkvi, njega smo skinuli, kao i neke snajperiste po kućama. Da li je to civilno stanovništvo, molim vas!? A mene su optužili za varvarizam!”
Prvog jula 1991. smenjen je Konrad Kolšek, a za komandanta oblasti postavljen Života Avramović. Poslednji personalni adut kolektivne vrhovne komande. Ali, nikakve vojne smene i postavljenja nisu mogli da zaustave raspad.
Jedinica Berislava Popova se posle sedam dana neverovatnih iskustava i teških patnji vratila u Varaždin. Poginulo je pet oficira i vojnika, ranjeno 17. Zarobljeno 30. Uništeno dvadesetak vozila, od toga dvanaest borbenih.
To je ratni bilans mehanizovane čete iz 32. brigade.
„Moja jedinica nije ništa činila u smislu ratnih zločina, jer nikoga nismo streljali, vešali, nikoga nismo uhapsili, nismo ništa razarali iz čista mira i obesti, nikoga nismo prvi napadali...”
Ova proširena rečenica je završni deo izjave koju je pukovnik Berislav Popov dao pred sudijom Draganom Vukovićem, 26. maja 2006. godine, u prisustvu branioca i zapisničara.
Ljubodrag Stojadinović
[objavljeno: 02/06/2008]
