Izvor: Politika, 04.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od "supersile" do velesile
Pad komunizma u Evropi i raspad SSSR-a kao države 1989–1991. snažno su podstakli stvaranje iluzije o SAD kao supersili, čak jedinoj. Tim povodom nastaje teorija-ideologija o "kraju istorije" (definitivnom vrhuncu istorije), prema kojoj je demokratsko-kapitalistička paradigma društvenog razvoja, ponajviše ona američka i pod američkim vođstvom, neopozivo trijumfovala, ostajući bez ikakve izgledne alternative i konkurencije. (Najčudnije je to što je ona lansirana pedesetak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godina posle nuklearne anihilacije Hirošime i Nagasakija sa kojom smo već, znali to ili ne, počeli da živimo u apsolutno suprotnom, potencijalno apokaliptičkom "kraju istorije" – već tada se trebalo koncentrisati na problematiku opstanka istorije.
SAD s pravom mogu u mnogo čemu da budu primer za ugled ostalim narodima, uključujući i nas Srbe. Dostignuća te zemlje doista su ogromna: pluralistička, legalistička, demokratska i federalistička organizacija države; podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku; stanovništvo koje po kulturno-etničkom poreklu i sastavu predstavlja čovečanstvo u malom; masovna imigracija iz celog sveta; nemerljiv doprinos pobedi u dva svetska rata; predvodnička uloga u naučnom, tehnološkom i privrednom progresu koja se strahovito uvećala novijim inovacijama u informatičkoj i komunikacionoj tehnologiji; visok životni standard; ogromna pokretljivost stanovništva; stalna samomobilizacija stanovništva u pokretima za poboljšanje položaja i uticaja žena, rasnih manjina, seksualnih manjina; slobodno eksperimentisanje životnim stilovima; vrhunska kultura u mnogim oblastima (samo neobavešteni veruju da tamo cveta jedino popkultura)... U ovom trenutku valja posebno naglasiti zdravorazumski, pragmatički i umerenjački politički duh američkog naroda koji je nedavnim izbornim rezultatima naterao predsednika Buša da počne da preispituje neodrživu strategiju u okupiranom Iraku.
Ideološko i imidžološko samorazumevanje, svoj način života i pogled na svet SAD kao navodna supersila nastoje da totalizuju. One se trude da univerzalizuju kapitalistički način proizvodnje i kapitalističko tržište, engleski jezik kao lingua franca našeg doba, slobodno kretanje i zapošljavanje najboljih stručnjaka i stvaralaca po celom svetu, suzbijanje terorizma, demokratiju i ljudska prava (onako kako ih one shvataju). Nije to totalitarizam, za šta ih inače optužuju mnogi, a naročito džihadistički totalitaristi. Dovoljno je čak i površno uporediti SAD kao totalizatora (a ne totalitarizatora) sa fašizmom, nacizmom i staljinizmom za koje se pojam totalitarizma s punim pravom upotrebljava, pa videti koliko je netačno i neodgovorno govoriti o američkom totalitarizmu.
Američku veru da svoj obrazac društvenog života i svoju silu treba da totalizuju hrani i nešto daleko više od navedenih postignuća, nešto metafizičko a ne empirijsko. Pa, već sam termin "supersila" sugeriše neku vrstu neljudske, čak božanske moći. Reč je o masovnoj "političkoj teologiji", veri u "izuzetnost" i "bogomdanu misiju" vlastite nacije. U tom duhu, na pitanje da li se za savete obraća ocu, bivšem predsedniku Bušu, sadašnji predsednik Buš po pravilu odgovara da za to nema potrebe pošto savete moli i dobija od "Oca na nebesima".
Američke vojne intervencije u Iraku (pod Bušom starijim) i nešto kasnije u BiH, SRJ i Avganistanu ojačale su to (samo)uverenje o "supersili". Istina, ono je donekle već pokolebano Al Kaidinim terorističkim napadom na Njujork i Vašington, još više zaglibljenošću u Iraku, a ponajviše ogromnim jačanjem drugih velikih sila, naročito Rusije i Kine.
Govor predsednika Putina u Minhenu februara ove godine predstavljao je, po mom mišljenju, implicitnu objavu nastanka novog "novog svetskog poretka" sa promenjenim odnosom snaga u svetu. Tako je odnos između SAD i Rusije prešao put od višedecenijskog neprijateljstva bez rata ("hladnog rata"), preko jednodecenijske američke hegemonije, do sadašnjeg rivalskog partnerstva. U toj opreci, po svemu sudeći, preovladavaće čas jedna čas druga strana pre nego njihova ravnoteža. (Usput: Srbija se nalazi pred izuzetno delikatnim problemom kako da očuva i neguje podjednako dobre odnose sa SAD i Rusijom, naročito u periodima kad njihovo rivalstvo biva jače od partnerstva.) Amerika je zatečena brzinom i stepenom objektivnog ("hard power"), ali istovremeno i samosvesnog ("soft power") oporavka i uzdizanja Rusije pod Putinom – "Velikim". Još uvek se zanosi nadom da će se Rusija vratiti iskompleksiranom ponašanju iz vremena Jeljcina. (Evo uzgredne hipoteze da bezvoljna pretputinovska Rusija nije bila baš toliko slaba koliko je mislila i osećala da jeste.)
SAD imaju dosta ograničenu moć već (i) zbog toga što apokaliptičkim sredstvima raspolažu i neke u svakom drugom pogledu znatno slabije države (primerice jedna Severna Koreja), kojima takođe mogu da unište ili isprovociraju uništenje dobrog dela čovečanstva – a sve kazuje da će se njihov broj i snaga uvećavati. Sem toga, postavlja se i pitanje kakva je to "jedina supersila" kad nije u stanju da diktira stanje ni u nekim zemljama koje ne raspolažu takvim sredstvima, kao što su primerice Iran, Irak, Avganistan, sve više zemalja Južne Amerike, ali i kada se vajka da će Albanci ponovo pribeći masovnom nasilju ako im, makar i mimo SB UN, ne isposluju otcepljenje od Srbije. A šta tek da velimo o odnosima moći (između ostalih, i apokaliptičke) između SAD i drugih velesila: Rusije, Kine, Indije... Samo, da ne budem pogrešno shvaćen: i kao "tek" velesila, SAD su još uvek, sve u svemu, snažnije od ostalih velesila, posebno u sposobnosti projektovanja moći na daljinu.
Naravno, nije nimalo jednostavno prizemljiti se sa hibrističkih visina. Bilo bi, svakako, bolje za samu Ameriku, pa i za nas njene prijatelje i celo čovečanstvo, da su veći uticaj na njenu elitu moći, masmedije i javno mnjenje imala davna upozorenja senatora Fulbrajta ("Arogancija moći"), a kasnije i jednog Pola Kenedija ("Uspon i pad imperija") ili Samjuela Hantingtona ("Sukob civilizacija"), nego fukujamska utopija sveopšteg demokratsko-kapitalističkog razvoja čovečanstva pod vođstvom američke "supersile". Svake godine u januaru predsednik SAD podnosi izveštaj Kongresu o "Stanju Unije". Sledeći januar, po mom mišljenju, ne bi valjalo dočekati bez jedne komisije za "Za stanje Unije i stanje čovečanstva". Sastavljena od najboljih američkih znalaca i mislilaca, ona bi, verujem, mogla da pomogne svom narodu i eliti da što bezbolnije ostvari i preboli tranziciju od "supersile" do velesile.
profesor univerziteta, predsednik Srpsko-američkog centra u Beogradu
[objavljeno: ]
