Izvor: Politika, 19.Dec.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oblici lične vlasti
Glavni problem koji valja rešiti do sledećih izbora nije kako oslabiti Vučića nego kako ojačati opoziciju
Nedavni izbori u nekoliko opština pokazali su, između ostalog, da trend rasta SNS-anije okončan. To je prvenstveno posledica rasta popularnosti lidera te stranke Aleksandra Vučića.
Ovo nije prvi put u novijoj istoriji Srbije da neka ličnost zadobije bezmalo apsolutno većinsku podršku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biračkog tela. S tim u vezi, postavlja se pitanje šta je to što te političare izdvaja, odnosno koji mehanizam ih podiže, održava i ruši sa trona?
O specifičnosti političke kulture u kojoj lična vlast ima posebno mesto kod nas pisao je Todor Kuljić. Taj kontekst nikada ne treba gubiti iz vida, ali ovde nema prostora da se on šire obrazlaže. S druge strane, besmisleno je obrazlagati pristup koji naglašava isključivo lične osobine pojedinaca. Njime se, naime, nikako ne može objasniti kako određeni kvaliteti koje te ličnosti nesumnjivo poseduju nisu bile dovoljne da ih ranije uzdignu, niti su im pomagali da u novim okolnostima obnove staru slavu. Milošević, Koštunica i Vučić jedini su uspeli da steknu popularnost koja je njihovestrankeučinila neprikosnovenim kreatorima političkog života. Jasno je, međutim, da je veoma teško naći zajedničke lične crte koje ih povezuju i tako objašnjavaju veliku popularnost. Takođe, uprkos tome što su i pre svog holivudskog uspona bili poznati široj javnosti i obavljali važne političke funkcije, oni nisu uspevali da skrenu tako veliku pažnju na sebe.
Biće, dakle, da je – krajnje pojednostavljeno rečeno –njihov uspon posledica ponekad promišljenog, a ponekad sticajem okolnosti učinjenog gesta ili čina koji je oslobodio nagomilanu energiju, odnosno dao oduška već prisutnim težnjama velikog broja ljudi. Elem, teško da bi Milošević ikada postao to što je bio da gotovo čitavu deceniju u Srbiji nije stvarano uverenje da je najveći problem neravnopravnost i ugroženost srpskog naroda. Svesno ili slučajno izgovorena rečenica „Niko ne sme da vas bije” u drugim okolnostima verovatno bi ostala nezabeležena. No, ona je bila dovoljna u datim okolnostima da Miloševiću podari apsolutnu popularnost.
Slično tome, da je kojim slučajem Koštunica pobedio Miloševića na nekim izborima s početka devedesetih, nesumnjivo bi bio predsednik, ali nikako i vođa. Bilo je, naime, potrebno da u javnosti sazri većinsko uverenje da je ključni problem Srbije Miloševićev režim pa da onaj ko ga je srušio stekne ogromnu moć. Gotovo je, takođe, izvesno da bi Vučić, pre ili kasnije, postao predsednik SRS/SNS. Ali čak i da je u takvim okolnostima uhapsio deset tajkuna, to ne bi bilo dovoljno da stekne sadašnju auru. Naime, to je bilo moguće samo u godinama stvaranoj atmosferi da je korupcija najveći društveni problem.
No, popeti se na pijedestal i održati se tamo nije ista stvar. Često se, vrlo pogrešno, misli da je osnovni preduslov za održanje na vlasti stvaranje visokog ekonomskog standarda. To je samo delimično tačno i prvenstveno zavisi od obećanja na osnovu kojih su vođe izvikane.
Milošević je obećao borbu za ravnopravnost i dostojanstvo srpskog naroda. Dokle god se onima koji su ga uzdigli činilo da on vodi tu borbu,manje je bilo važno koliki je standard. Čuvena rečenica jednog njegovog velikodostojnika da ćemo ako treba jesti korenje nimalo nije uzdrmala rejting tadašnjeg režima. Bilo je, dakle, dovoljno preživljavanje koje je većini obezbeđivalo snalaženje u zoni sive ekonomije. S druge strane, sve bolji ekonomski standard baziran na široko dostupnim kreditima nije uspeo dugo da održi neprikosnovenost Vojislava Koštunice. Brzo je, naime, okopnela nada da će, uprkos boljem životu, on obezbediti pravno i politički uređeno društvo,što je bilo njegovo ključno obećanje. Štaviše,tadašnja percepcija većine građana da EU predstavlja tako uređeno okruženje odnosno zaokret koji je napravio u odnosu na nju sunovratili su njegovu popularnost na pređašnji nivo.
Ako je suditi na osnovu prethodnih primera, oni koji misle da će Vučićeva popularnost opasti ako ne obezbedi bolji život čini se da greše. Ne treba zaboraviti da njega nisu izvikali oni kojima je osnovni cilj visok materijalni standard, već oni koji su poverovali da će on ispraviti nepravde oličene u korupciji, ogromnom i nezasluženom bogaćenju pojedinaca itd. Umesto slike trulog društva on je ponudio modernizaciju – ma šta to značilo, a okreni-obrni, to znači preuzimanje evropskog modela.
Ukoliko Vučić ne odoli izazovima koje sa sobom nosi ogromna moć, ili ukoliko iz bilo kog razloga odustane od zacrtanog puta, ne samo da će ugroziti svoju ličnu vlast – što je njegov problem, već će za dug period dovesti u pitanje evropski, odnosno modernizacijski put Srbije.
Paradoksalno, da bi se modernizacijski projekat održao potreban je jak lider i jaka stranka, ali da se on ne bi izvrgao u svoju suprotnost potrebno je da takvu stranku prati bar upola ako ne i snažniji glavni konkurent. Zbog toga glavni problem koji valja rešiti do sledećih izbora nije kako oslabiti Vučića nego kako ojačati opoziciju.
Nažalost, gledajući kako stvari stoje,od tog posla je slaba vajda jer je svima glavni posao kako da se učine idealnim koalicionim partnerom trenutno najveće stranke.
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 19.12.2013.
Pogledaj vesti o: Srpska Napredna Stranka
